Српски технички лист
7" —
— 1
малног положаја, у прав колосек повраћају и одржавају обртно постоље у свој нормалан положај.
Што се нас тиче, посматрајући ове разне конструкције обртних постоља са кинематичког гледишта, мишљења смо да је најбоља конструкција дрегештела,
код којих доњи део шоље почива на укошеним веша- |
лицама, као што је то извршено на брзовозним локомотивама у Саксонској. Та се конструкција како у конструктивном тако и у економном и саобраћајном поглкду јако истиче својим одликама, те би надлежни
требали да примене на нашим не само садањим брзовозним машинама, него и на онима, које су поручене. Ми бисмо сматрали за особиту част и срећу, кад би нам надлежни указали могућност да бар на једној брзовозној локомотиви извршимо реконструкцију дрегештела по нашем предлогу; да би се у пракси утврдиле све добре страпе, које су са овом конструкцијом скопчане, те да се за тим и све остале брзовозне локомотиве овим заиста одличним дрегештелом снабду.
Предлог за давање указног звања каквом пицу, које је за то испунило законске успове зависи од увиђавности и оцене дотичног министра,
,
Јелисавета Н. пртач Министарства Грађевина молила је Министра Грађевина, да је постави за подархитекту [П. класе, пошто је свршила технички факултет наше Велике Школе и провела годину дана у пракси, с тога сматра, да према чл. 19. закона о уреБењу Министарства Грађевина, има потребне услове за поменуто указно звање.
Решењем од 4. децембра 1901, год. Бр. 9825, Министар ју је одбио од тражења с обзгром на 51. закона о чиновницима грабанског реда, по коме својство дејствителног чиновника, које се задобије Краљевским Указом, не могу имати и женска лица.
Противу овога решења Јелисавета је изјавила жалбу Државном Савету наводећи, да је Министрово решење неправилно с тога, што у 9 |. закона д чиновницима грађанског реда — као иу целом закону: нигде не пише да указно звање не могу добити ' лица женског пола, кад испуне законом прописане квалификације. Државни Џавет је нашао, да за разматрање овога предмета није надлежан, јер овде-нема административног спора, који је предвиђен чл. 48. саветског послогника. Наведеним Министровим решењем није повређено
никакво право жалитељкино, јер хоће ли ко за какво указно звање у опште бити предложен и постављен, не стоји само до тога, је ли кандидат испунио погодбе законом прописане, него још више и до нахођења и добре вољг дотичнога Министра, да кандидата за указ предложи. Кад је такво слободно кретање Министру дато за све кандидате у опште, дакле и за лица мушког пола, још мање се неко право за добивање указног звања може признавати лицима женског пола, као што је жалитељкин случај. Из тога је разлога, по мишљењу Цржавног Савета, и у Министрову решењу погрешно било позивање, на чл. !. закона о чиновницима грађанског реда, као да се њиме само лицима муш: шкога пола даје право на добијање указа, јер тај члан говори само о том, „својство активног чиновника задобива Краљевим указом, којим се когод поставља на какво место у државној служби.“ Ту, дакле,
да се
није реч ни о каквом праву ни о лицима једнога или другога пола, која би право на указ имала.
С тога је Државни Савет, одлуком својом од 9. априла 1902. год. Бр. 1254. одбацио жалбу као ненадлежној власти поднесену.
За подизање грађевина ван варошког рејона меродаван је : 9. измена и допуна у закону о местима, |
Тодор К. овдашњи кафеџија, молио је Управу града Београда, да му допусти да на „Лаудановом Шанцу“, ван реона града Београда, може на своме имању, које преобраћа у виноград, подићи једну зграду.
Управа града одбила га је од овог тражења. на основу 5 7. закона о местима у Србији, својим решењем од 19. фебруара 1902. год. ГМ 191,, које је одо-
брио и Министар Унутрашњих Дела својим решењем
од 21. марта 1902. г. ПЛ 6499,
Противу решења Министровог, Тодор је изјавио жалбу Државном Савету, и у њој навео, да ожалбено решење не одговара закону с тога, штс му се противно 9 9. закона о местима забрањује подизање зграде, јер је земљиште, на коме жели зграду подићи, виноградско и засађено лозом.