Српски технички лист

— 219 —

Парна машина будућности.

један од најпознатијих писаца енглеских, инжењер Н. с. МЖејз који је целом образованом свету познат са својих фантастичких прича 5 Ја Јиез Уегпе као што су: „Ево џинова“ (РЈаве апх сеап 5); „Машина за путовање у време, („Ља тасјте а ехрогег ]е |ештрз“), „Борба светова“ („Га спеште 405 топдев“) итд. а на жалост није ни мало познат код нас, у српској литератури; изнео је недавно у једном врло озбиљном делу „Поглед у будућност« „АџвђПскеп“, технички и социјални развитак, који имамо да очекујемо идућег столећа према многим важним разлозима који данас постоје. У једном особеном одељку поменуте књиге говори о механичким прометним — транспортним —— средствима идућег столећа: У исти мах јг ту изложена и историја парне машине и железнице, и много што-шта је у том оцељку одзамашног значаја и врло логички изведено.

Према том излагању парна машина с клипом и парном саром има да благодари за свој постанак врло

многим случајностима, које су се десиле у Енглеској у половини осамнаестог века. СОлучајно су енглески руд-

ници гвожђа и угља били тако ситуирани, да је у њима било увек притицаја воде. Било је даклз потребе да се врши беспрекидно црпљење воде у великим копичинама. Али тамо није било ни мислити да се за црпљење воде употребе долапи какви су чак и у де ветнаестом ве«у били употребљавани у Немачкој у рудницима На:2-а из простог разлога, што за покретање таквих направа у Енглеској нема водопада као у Немачкој. Нису могли помишљати ни на ветрењаче за црпљење воде, као што су то Холанђани радили јер у Енглеској бива, да недељама неподухне никакав ветрић. А за тако дуго време заветрине за цело би сви рудокопи били поплављени водом, а рудари би могли за то време без леба седети око окна.

Према томе је у Енглеској било потребно, да се за индустрију угља и гвожђа, која се тек развијала, помишља на машински р:д око црпљења воде. Го је остварено парним машинама осамнаестог века, оним машинама код којих се клип тромо креће у парној сари. Чак тај покрет није био тад преображен ни у кружно кретање кад је машина покретала црпку. Тако вели Уе5 сасвим тачно: „Вода, која је понирала у руднике понашала се слично води која се разлива по хемикалијама које су док су биле у сувоти, дуго и дуго лежале међу собом измешане. Одмах је почело наступати латентно кретање, чији су резултати биле парне машине Вауегу-а Меуусолаеп-а и Угаб|-а“.

Кад су већ случајности биле поставиле принцип за конструкцију парни машина, наступио је читав век, који носи обележје људске тромости и духовног застоја. Осећала се истина потреба да се старе поштан“ ске тарнице смене и замене колима с механичком вучом али никако се није могло доћи на мисао, да се зарад тога конструјише нарочита машина. Ттеућ к и

Бберћепзоћ и други модификовали су колико су могли стару машину која је терала црпке и поставили је на точкове, тако постаде локомотива. Стара машина за покретање црпака била је ужасно тешка и ову је тежину наследига локомотива и вукла је собом читаво столеће. Ишло се истина од компромиса до компрсмиса не би ли се нашле поправке. већа брзина и мања тежина, али се на крају деветнаестог века са свију страна како у железничарству тако и у бродарству разносио глас: „парна машина с клипом и саром на крају су свог савршенства“.

Деведесетих година прошлог века појавише се већ трагови решења досадашњих тешких односа, појавише се трагови решења, које показује, да се напушта потпуно стара машина за црпке која нам се више мање лоше маскирана појављивала свуда: на ло«омотиви на лађи у фабрикама и свуда где год се окренемо, —

још на измаку седамдесетих година енглез Ретоп5 и швеђанин ђе Гауза1 дођоше на идеју, да створе парну машину на основи старих принципа за конструк цију ветрењача и водених кола, код које ће пара непо-

средно пронзвести окретање као вода што чини на лопатама воденог точ«а или ветар на крилима ватрењаче.

И енглез и швеђанин радипи су напорно двадесет и пет година и савладали све тешкоће, те привели своју идеју победи.

Тешкоћа је наравно било у изобиљу. Највећа олуја изгледала је упоређена са струјом паре под напором, у истини као најблажији поветарац. Обичне ветрењаче радиле су већ кад ветар има брзину од два до највише десет метара у секунду. Међутим чим ветар пређе у олују и брзина буде петнаест и више мет. морала су се склапати крила ветрењаче и рад се обустављао. Међутим је зрак паре под напоном показивао брзину топовског ђулета, брзину од 1000 до 1200 мет. у секунду. Техника је стојала пред новим и нечувеним задатком, да брзину коју су дотле познавали само по разорном дејству, сигурно заузда и преобрати у користан рад. Задатак је био сличан ономе да се захуктало топовско буле ухвати а да оно не учини штете, не растури све у парчад.

Не треба се чудити што су овако изванредне погодбе створиле и изванредне односе. Тако су се прве Т.ауа]-ове турбине обртале 30900 пута у минуту или 500 пута у секунду. У колико су старе парне машине с клиповима биле и сувише споре за по неку врсту радова, у толико су прве парне турбине биле опет сувише брзе. Чак и за машине које се брзо крећу, за динамомашине морали суда ублажују брзину турбина помоћу озубљених точкова, да брзину сведу на десетину.

Прави пут за попраку нашао је енглез Рагзоп5.

Он није пустио да пара ради одједном свом силином, већ јој је снагу одузимао поступно, на махове. Код