Српски технички лист
> » „напредак за развијање на овом пољу.) Паи данас се наилази још на велике тешкоће. Богатију грађу скупили су спремни и уважени г. проф. Валтровић и покојни проф. Милутиновић, но ова грађа ником није могла користити јер још није публикована, пошто захтева веће материјалне жртве. Од Канице имамо једно дело доста површно, ограничено само ва неколико старих задужбина без готово „икакве дубље анализе. Одг. Рт. В. Петковића имамо већ свестрана проучена дела штампана у „Старинару“ и то Жичу, Каленић, исто тако имамо и од р.а Б. Николајевића неколико ствари о нашим старим споменицима.
Пре две године заузимањем г. проф. Андре Стефановића створен је на универзитету буџет за испитивање и проучавање старих српских споменика и народних рукотворина у опште. Одавно се дакле појавила потреба да се наше старине прикупе и проуче. Ова је потреба неоспорна, само она несме бити једнострана и непотпуна. Архиолог и историчар треба да је у друштву са архитектом, те да ове старине свестрано проуче, допуњујући се.
Да бисмо створили основу, како за поправљање или за рестаурисање наших старих црквених грађевина тако исто да бисмо могли и даље развијати потребно је претходно свесграно проучити све споменике и грађу прибрати. Тек кад ово учинимо тек ће мо тада моћи позитивно и сигурно приступити рестаурисању. Поред свега историског документовања веома је важно за наш посао само снимање грађевина како у целини тако и у свима појединостима, били орнаменти у боји или пластични. Ови последњи могли би сеа и требало би их скупити у гипсаним отисцима те би служили као важна збирка за доцнија рестаурисања. Познато је да постоје многи фрагменти разбацани, који ће се погубити ако се на време не покупе. Из овога излази да би било потребно створити један музеј за ове делове или у опште музеј старих српских споменика.
Површиност досадањег проучавања старих српских византиских грађевина, у циљу да се даље примене и употребе за нове задатке, најбоље доказују до сада изведене гра-
2). Каниц „Византијски споменици у Србији,“
А. Стефановић у Техничком Гласнику Каленић.
роф. Милутиновић, и проф. Валтровић збирка још неоубликована. Ог. Вл Петковић Жича, штампана у „Старинару“ пд год. 1906. 1!. св. и оц год 1907 11. св. од Ог. Б, Николајеваћа „Стара Српска Архитектура.“
.
— 50 —
ђевине у овом правцу. Ми видимо доста грађевина које, ни по оригиналности ни по лепоти немају ништа од старих српских византиских споменика. Често су више мање само рђаве копије извесних централних грађевина. Изложба скица за тополску цркву, за који се конкурс нарочито тражило, да буде стил српско-византиски, показала је то исто. (Осем оних скица које су директно биле мање више копије старих грађевина, само је једна слободније решена у овом стилу, а та
је и награђена |вом наградом. Све остале
скице, биле су мање ил ивише непотпуне и ако их је било и оригиналних али са недовољно познавања карастеристике овога стила и ње-
гове орнаментације.
Пројектовање црквених грађевина мањих размера у српско-византиском стилу, могло
| би се и ограничити мање или више на ко-
пирање наших старих задужбина, чија квадратура не износи више од 500м“-5) Међутим чим настане потреба да се према данашњим приликама пројектује каква црквена грађевина у већем обиму, а у стилу српско-византиском, одмах ће се наићи на врло велике тешкоће. Овакав задатак сам по својој природи захтева већ друкчија решења и захтева развијање. Па ево запитајмо се одма каква ће бити Црква Св. Саве која ће се подићи, куд и камо већих димензија, но што су наши стари споменици» Да ли овака једна грађевина сме бити просто увећана копија малих задужбина» Свакако не може и несме бити копија. Овај се задатак мора решавати према данашњој потреби, слободније, развијајући нашу стару архитектуру што потпуније, Свакако да се ова решења не могу одмах добити.. Не смемо се чудити ако једна овака
! грађевина буде решена са више индивидуал-
ности, но што би се то, може бити, на први
мах захтевало.
Из овога дакле излази, да је развијање нашег српско-византиског стила у исти мах једна потреба, и сама ова потреба мораће ово да крене унапред. Не треба бити кратковидпа мислити да је ова ствар лака, нити пак 0, чекивати потпуна решења овакових задатака. Проћи ће много година па и деценије, док се у овом правцу не стане на чвршћу основу Да се дотле дође треба дакле радити, чинити покушаје и не плашити се критике. На послетку, може бити критикован само онај који
8) Овде рачунамо и припрате које су у већини примера доцније дозиђиване.