Српски технички лист

— 187 —

Лазара у Раваници и сликане опеке на истој, који су готово свој првобитан сјај сачувале, не би се тако очувале да су фреско сликане. Сама основа на којој је овај живопис, изведена је од креча сакудељом и сламом, што код фреска није случај у овакој дебљини. Сви ови разлози наводе нас да верујемо да живопис наших старих задужбина није фреско, већ сликан са бојама са воском. Како су то они радили и да ли су боје са воском мешали или са воском утврђивали — фиксирали боје, —то за сада не можемо казати, јер је у опште начин сликања са воском у многоме неиспитан. (наставиће се)

Бранко Таназевић архитект.

Инжењерска студија као припрема за вишу управу: (од професора Егаг-Спапо епритд-а).

Од како је мислених људи, постоји и техника. — Техника је стара колико и човечанство. Технички радови претходили су првом развићу културе, они су културу пратили и довели је до висина које је достигла. Техника је на сваком ступњу и код сваког народа била основа његове културе, и то не само материјалне, спољне, већ и унутарње духовне културе. Техника је то у данашње дане више но икад.

Изузмимо само један члан из великог дела технике па ће на мах духовни живот садашњости претрпити најтеже застоје. Колика је огромна и замашна моћ у технике ! Шећ Мепа; у свом дивном делу: Гле Тесћшк ајез КиИшттасћ! (техника као културна снага) описао ју је овако: „Ни војсковођа ни државник не упливишу на судбу народа тако моћно као техничар.“

Па ипак — шта доноси техничар народу> Да ли се цени инжењер достојно према инжењерским делима садашњости 2 Да ли му је дат положај, који одговара значају његова рада» Доживели смо завршетак једног столећа које је донело човечанству највећа дела техничког духа. А у истом столећу видимо на све стране непрестано запостављање техничке интелегенције. Овај је појав нарочито истакнут у нашој отаџбини (Немачка). Греба само да се сетимо железница. На врховној управи железничких предузећа техничка инте-

| ве, већ су свуда

легенција има само врло мало удела. Места техничара заузели су други. Међу милиунима који нашег Цепелина славе само је мала гомилица која га слави као одличног инжењера. Данас се још и доносе саопштења која су Цепелинови сарадници инжењери. Али кад буде Цепелин Ме 5 срећно издржао неколико летова кроз ваздух, нећете више ништа читати о каквом вишем инжењеру, тада ће већу балонску гондолу закорачити какав асесор (као синоним правника Ур.) И од то доба потребни су још само монтери и машинисте за „техничку експлоатацију.“

Чим дело, створено умом техничара, пређе у службу опште народну, управа а са овом и руковођење измигоље се из руку техничара. У Немачкој је то већ одавна тако, у свима институцијама којима је за даље усавршавање потребан духтехнике, кочи се развитак. На широком пољу јавног живота, а нарочито у државним управама иу самоуправама које су све зависне од технике — техничка је интелегенција искључена. Почев од половине прошлог столећа у огромној је мери извршено проширење у радовима и службама око народне управе; при том ни на једном месту није додељено суделовање интелекима технике. МПигде техничари нису на врху упраподчињени органи.

Како је велики значај технике за културу, то мора бити да има нарочитих разлога што се готово у свима земљама техничарима не указује достојно поштовање.

Разлози су прво у самој суштини технике а затим у особеном начину образовања високих и највиших чиновника у нас.

Код свију занимања, која изискују нарочито претходно умно образовање—говори се с поносом и о духовним наукама — однос појединца према свом занимању више је личне природе. Философ, вештак и правник сви они раде по својим индивидуалитетима који су хиљадоструки, по својим замислима, а под контролом једино јавног мишљења Сасвим је друкчије код инжењера. Његов је рад примена природних наука. Почетна тачка његова рада, није природа како ју свет схвата већ природа каква је у истини. Зато је техничаров рад мање зависан од појединца, он је мање личне природе. Један дође до сазнања, други изводи на темељу тог сазнања даље, а остали за њима користе се оним што је нађено и проконтролисано не људима, већ самом природом.

„У техници безличност иде тако далеко“, вели Рпедлећ Пеззацег у свом недавно пу-