Српски технички лист
БРОЈ 24.
У Београду недеља 14. Јуна 1909. год.
ГОД. ХХ
СРПОНИ
ТЕХНИЧЋИ ЛИСТ
ОРГАН |" УДРУЖЕЊА СРПСКИХ ИНЖЕЊЕРА И АРХИТЕКТА
САДРЖАЈ Декоративно сликарство наших црквених грађевина. (наставак) од Бранка Таназевића стр. 193. — Инжењерска студија као припрема за вишу управу. (наставак) Превод од Ј. (принцип чигре) саопштио Ј, стр. —197— Нов зидани мост у Шарлотенбургу од Д. С. стр. —199—
Аутомобилски чамци у 1908.
са слободном осовином Белешке;
стр. —195— Компас
години од Ј. стр. —199— Врло ниски луци од армираног бетона од Ј. стр.—200
Вести стр. —200— Благајникова пошта стр. —200-–
Декоративно сликарство наших црквених грађевина.
(наставак)
Унутарње декорисање наших цркава мора се поверавати стручним људима и уметницима. Но како ми, у томе погледу, доста слабо стојимо, то сеово може поверити само нашим најбољим сликарима и декоратерима, који су на стручним школама добили онолико знања о овој врсти уметности, да добро познају све врсте декоративних техника. Али се оваки послови, ни у ком случају, не смеју давати без архитекта уметника, по чијем ће се плану и упуствима ово изводити. Принципи архитектуре код ових декорација, не смеју се изгубити из вида, те је с тога веома потребан такав стручњак, који ће умети упутити декоратере правилном решењу. Ми имамо доста примера, из најновијег времена, да наши декоратери не познају довољно ни главне принципе декоративне уметности а још мање стилове. „Модеран“ бити код њих је најлакше, јер по њиховом сватању то је не бити везан и не водити рачуна о осталом. Они не воде бригу о архитектури само с тога што је не познају и што су веома мало школовани.
Моје е-Пцст) вели да сликарство примењено на архитектуру може узети два правца: или се оно подчињава линијама, формама и плану конструкција, што је правилно, или се оно, без обзира на ово, независно простире преко зидова, сводова, стубова и профила.
1) РлсНоппаје гајзопле де Гагсћнекште. 1. УП.
|
| код архитектуре,
У првом случају сликарство постаје већ један део архитектуре а у другом оно је више као једно, тако рећи, покретно украшавање, које своје сопствене законе има, не обзирући се на архитектуру, па често квари архитектонски изглед, само с тога што се жели да се на извесном месту јаче истакне. ГЛто сликар ову врсту декорација, сматра као једину, не треба се чудити, али је питање да ли тиме уметник добија> То је питање о коме би се могли дуго позабавити.
У првим временима и у свима великим епохама архитектуре, није се она могла ни замислити без сликарства. Архитектура и сликарство бејаху увек заједно и нераздвојно. Тек се доцније сликар одвојио да у своме атељеу спреми слику, коју ће после на резервисано место утврдити. Средњи век и ренесанс бејаху још увек у хармонији у овом погледу. Михел-Анџело је био потпуно свесан целокупног изгледа и ефекта који ће постићи, сликајући Сикстинску капелу.
Мора се ипак признати, да је сликарство ваљда најтежи део и да захтева највише размишљања и искуства. У оно доба када се сликаху унутрашњости зграда, како богатога тако и најсиромашнијега, постојаху правила декоративног сликарства, која се бејаху традицијом очувала, тако да их и најобичнији уметник знађаше. Данас се то све заборавило и сваки тражи непознате законе, па се с тога и не треба чудити што већина покушаја тако мало задовољавајућих резултата показује. Данас се има оно што се назива укус, и мисли се да је то довољно па да се унутрашњост какве монумен-