Српски технички лист

— 194 —

талне грађевине декорише. Скупљају се најразноврснији фрагменти и лепе на архитек“· тонске форме, без обзира на то, какви су и одакле узети. Такви су и наши декоративни сликари. Ако желимо да се и наши уметници у томе погледу развијају и напредују, онда они не смеју уображавати, јер са уображеним уметницима нећемо ништа постићи. Наше су прилике такве да се декоратери и архитекти морају на овом пољу помагати. Оно што је се хтело рекламама неких декоратера, није се постигло само с тога, што су бесмислене задатке себи постављали. У материјалном погледу, може се рећи да су добили, али је питање што су нам за то дали» Разумемо шта је то хтети бити оригиналан и нешто дати оригинално, али би за то требало много више знања и уметности а и много више скромности.

У нашој српско-византиској декоративној уметности бити слободан и индивидуалан, довољно је; чак је и потребно за њен развој и напредак, али све ово мора имати и стилистичког смисла. Ми морамо признати да наши извори орнаменталних мотива у боји нису богати, само тиме што су унутарњи зидови наших старих споменика били резервисани за фигу:ални живопис а не за орнаментику _Орнаменат је био само тамо употребљен где фигурална престава није могла доћи. Орнаменат је служио за декорисање лукова, делећих појасева, образа прозора и врата ит д. Како су, према самом архитектоном склопу, наших старих задужбина, уну-

тарње зидне површине омогућавале да сенса. |

свим испуне фигуралним преставама, то је за орнаменат остављено само мало места. Паи та поља често су украшавана истим орнамен· тима. Како су и грађевине све малих димензија, то се свакако може рећи, да су зидне површине искоришћење усљед саме потребе да се што више слика из старог и новог завета унесе у цркву. Тиме се да објаснити, што је орнаменат тако запостављен и ако доста правилно примењиван. За новија решења, за грађевине великог обима и за модерно схваћене грађевине, свакако да орнаментика мора доћи у јачој мери. Већ развијенија основа цркве захтева и више архитектонског наглашајау декоративној уметности. Ако се пође са принципа: да декорације не смеју архитектонски склоп грађевине скривати но га на против, морају наглашавати, онда остаје да фигуралне преставе могу само доћи између овако наглашених архитектонских делова. Луци, појасеви и т. д. морају се прет-

ходно нагласити и тиме самим одма цела подела добити. За ову сврху једино могу орнаменти послужити. Како су орнаменти код

"наших старих задужбина, као што је већ на пред речено,

доста сиромашни, тако да код неких задужбина, готово сасвим изчезавају, а код већине се готово исти понављају, као

на пример лиандр и преплети пантлика, то ће

се одмах при првом покушају, за богатију примену орнамената за наглашај архитектуре, наићи на тешкоће. Ако се директно не ком-

ј ту сврху, по већ постојећим ор-

понују за наментима, онда се они могу наћи и узети

из рељефних орнгмената фасаде, који се ве-

ома лепо могу и за сликане орнаменте упо-

требити. Нарочито су ови орнаменти, на спољној обради фасаде лепи и разноврсни у својим преплетима. За сликане орнаменте са 6о0јадисаном или златном основом, дају они веома лепе пруге, које се веома лепо одвајају. Да је ова примена спољних рељефних орнамената за унутрашњост правилна, показују и примери код наших старих задужбина, где ће те наћи често један исти мотив примењен

и на рељефном и на сликаном орнаменту. Веома лепих мотива налазимо у старим српским јеванђељима и псалтирима, који се или директно могу за ову сврху употребити или компоновати. И ако су мотиви орнамената код наших старих задужбина разноврсни као и сам начин колорита па и технике ипак се на овоме месту не можемо о овоме задржавати, јер нам није била намера да о томеовде говоримо.

Једно је од важних питања, које врсте сликарских техника треба употребити, у нашим будућим монументалним грађевинама. Свакако да ће ово, у првом реду зависити од материјалних средстава који нам на расположењу стоје. Јер су поједине технике сликарске различних тешкоћа па и различних цена. Средњи век је познавао неколико врста сликарских техника, које су се традицијом и до данас задржале. Модерно доба има сади

новијих боја и технике које својом израдом и постојаношћу, потпуно замењују фреско. За монументално сликарство могу се употребити само оне технике, које својом постојаношћу и ефектима, одговарају ономе што се од таквих техника тражи. То су фреско, масне боје, темпера боје, сликане са воском, енкаустично сликање и у новије доба силикатне боје Одап, Тасафп, Кешт-ове боје ит.д. Неће бити излишно ако сена овоме месту задржимо,у кратко излажући технике ових