Српски технички лист

— 302 —

а био је и хонорарни наставник војно-занатске школе у Крагујевцу. · Тек '1900. године могао је прећи у српско поданство. Указом од 29. јуна 1906. поста-

вљен је за инспектора П, а указом од !. јануара,

1910. године за инспектора ! класе. Из Крагујевца премештен је у Београд у артиљерско-техничко одељење министарства војног 16. јуна 1909. Ту је и умро 30. августа о. г.

Покојник је поред стручног образовања имао и врло лепо опште образовање, које је путујући службеним пословима по Неггачкој, Аустро-Угарској, Белгији, Холандији, Данској, јелном делу Француске и јужној Шведској много проширио. Опо га је гонило да поред стручних радова, којима је био потпуно предан, узима живо ућешће у свим културним потхватима оне средине у којој је живео. За то је био и међу оснивачима Удружења српских инжињера и архитекта и вредним сарадницима овог листа.

Његов. предани стручни рад у војно-техничком заводу Крагујевачком био је осамнаестогодишња борба једног стручњака с нестручним полутанима. Тежећи за модерним преуређењем тог важног нашег државног завода, борио се пуних 18 година с људима који му као претпостављени нису његов тешки рад олакшавали, већ из простог неразухе вања, отежавали. Па и поред свих тих препрека, покојник је ипак у многим видним модерним машинским инсталацијама“ истакао своју стручност оставивши за собом трајан спомен савесног и вредног техничког радника. Рад би тај био још много обиљнији, да су његови планови и предлози на меродавном месту цењени правично и искључиво у интересу српске државе и њеног напретка Но оно, што је ону том заводу с муком подигао, ипак" ће му очувати леп спомен и код даљих по. кољења.

Као наставник војно-техничке школе у Кра“.

гујевцу, тежио је, да је усаврши, да ни колико не остане за другим сличним заводима модерних европских држава. У предавањима је био лак, разумљив и практичан, без оне научарске разметљивости која успех у таквим школама омета. Због тога је био код својих ученика омиљен, не само у школи, но и после, кад су отишли на рад и практичан живот,

С таквим радом, крунисаним лепим успехом и чистим образом, покојник се опрости с овим светом, неоставив породици својој материјлна богаства, већ једино часно и поштено име своје, да се њиме поноси.

Вечна ти, памет, искрени и добри друже!

# На опелу у вазнесенској цркви, опростио

се његов стари пријатељ г. Петар Деспотовић, професор, овим говором:

Тихо и нечујно, испустио је јучерашње ноћн племениту своју душу, Стеван Миросављевић, машински инжењер и инспектор министарства војног. Његово нежно осећање и силна љубав према својој породици, била је толико јака, да савлада тешке самртне муке, да их у последњем часу свога живота стојички поднесе, сауо за то, да поштеди оне, које је тако силно љубио, једног дирљивог и тужног призора. М, ето, та племенита душа, која је тако силно осећала, која се у свом животу увек заносила за оним што је лепо, добро и узвишено, — одвојила се од трошног и замореног тела, да одлети небесним виси-

-нама, да у областима бесконачне висине, вечно

живи, да отуда као звезда трептелица надом и утехом осијава оне, које је на земљи тако силно волела.

Свестан до последњег часа, драги покојник је паметним разлогом измирио своју породлацу неминовном судбином која јој предстоји; он ју је припремио, да његову смрт не дочека као ненадну катастрофу, «која би је поразила да се не може подуже времена прибрати. ИМ, ето, драга породицо покојникова, — што семорало извршити, извршило се, зато те је сам покојник спремио, за то си у великој твојој жалости ипак прибрана, да овај тешки удар лакше сносиш.

Покојник је, као паметан човек, још за живота, рашчистио односе са средином у којој је живео. Пречишћеним рачунима он оставља овај свет као нежан муж, брижљив родитељ, искрен пријатељ, вредан и поштен чиновник и исправан члан друштва и средине у којој је живео. Према приликама, оставио је жени смерну ексистенцију, деци добро васпитање и часно и поштено име, да се тиме поносе; родбини и пријатељима пријатну успомену, држави савестан рад без користољубља, а целој средини днуштвеној, у којој се кретао, успомену исправног и поштеног човека. Кад би и у нас, као код старих мисираца био обичај, да га праведни старци, сад кад га предајемо матери земљи, пресуде да ли је заслужио вечан живот, — уверен сам да би праведан суд њихов био на његовој страни.