Српски технички лист

— 497 —

више од онога, што му треба за граћанску службу).

Г. Зјотипа помиње да инжењерски официри полажу на капетанском и мајорском испиту све оно што полажу и пешадиски официри и „још један плус стручна техничка настава.“ А ми налазимо, да нашем тражењу не би било ниуколико противно, кад би они, сем пешадиских, полагали предмете коњичких и артиљериских официра, само ако би се опет, стручни, технички предмети радили у истом обиму као до сада. Што се, пак, полажу и пешад. предмети, то долази отуда чисто је — као што је без сумње и г. 5ј5шиид-у познато — функција наше Инжињерије у рату двојака: и да по потреби подиже или руши утврђења, мостове, препречна средства, осигурава што боље дејство ватреном оружју, и да се, кад су потребе за ово мале, бори у редовима пешака. Изгледа међутим да се све више иде на то, да се служба Инжењерије повуче у своје уже техничке границе. Пројектована школа за резервне официре треба у том смислу, да побољша многе околности за њихово стручно образовање. У нашем најближем суседству, преко Дунава, имамо примера,, где техничари, у таквој школи, проведу већину времена у изради детаљних техничких пројеката, само у једном особеном, али корисном, војничком духу. Може ли г. Зјотипа тврдити, да ће једном техничару практикантска служба више користити од овога. _

Ви се Г. Зјотипде, љутите, зашто ја тражим да се способни са неспособнима бар изједначе у правима на државну службу, кад нису награђени. Ви ме стога називате неправедним, себичним, нескромним.

Ја нисам тражио, да држава казни оне, који су рођени или нежељеним, несрећним случајем постали са телесним недостацима. Напротив ако су они у већини—а пошто би се могло узети да је за то, ма и далеким посредним путем, криво опет друштвено уређене, држава — онда да израдимо закон којим ће се њима дати одмах за више инжењера по новом. Нека би држава, бар на тај начин, поправила своју погрешку.

Ви ми, у произвољном тумачењу мојих захтева, дајете у замену за лево око и леву ногу неку „половину вашег имања од сада па до века“ (како то и коликог) Ви сте могли, по једном холандском примеру после рата, рећи отсеком: „Дајем за једно око 700 динара, за оба 3000; за једну руку 700 дин. за обе 2400, за једну ногу 700 дин, за обе

1400 итд. итд. Ви сте могли, следујући воћи започетим апсурдима, тражити у размену моју главу, као да је неко од вас тражио писмено допуштење, или платио, кад вам је извадио лево око или одузео леву ногу ћефа ради. А ја сам уверен кад би од вас неко затражио допуштење да му не бисте допустили ни мали прст на нози да вам дирне за цело своје имање.

Немојте, дакле, говорити о оним примерима, који су постали неспособни због телесних недостатака по рођењу или нежељеним несрећним случајем Њихов је број у осталом, толико мали — ни један од хиљаде —- да ни у ком случају не могу бити меродавни у питању, које се тиче друге огромне већине. Њима је држава, учинила доста, кад их није, по примеру Спартанаца бацала одмах п) рођењу — што би данас у осталом био и злочин — већ их је пустила на све државне положаје. За њихову казну у оста-

лом вије ниједан културан чавек па ни ја то нисам ниједном речју показао. Овде је у питању онај већи део, оних 80%, који су остали неспособни због десет и петнаест милиметара у обиму груди, због неког насилно изазватог „лупања“ срца (рајртано сога5) са неколико црних кафа, или најзад, они, који су постали неспособни за то, што су имали тетке и стрине од утицаја — а међу тим и лепши су и здравији и од Вас и од мене Г. Зјетипде. Да нећете и зл такве примерке тражити сажаљење, милост и награду»! Гледајући ту већину, како безбрижно корача напред, способна за све физичке напоре само не за војску, ја сам и био побуђен да за способне потражим најбржу могућу помоћ — урачунавање службе у Инжињерији у праксу. За време до новог закона о уређењу Министарства Грађевина та могућа брза помоћ била би двогуба помоћ. А кад закон буде израђен, нека се година дана праксе избрише, али да се способнима војска опет урачуну у праксу да небих предлагао, само у циљу изједначавања, да за неспособне и даље остане „годину дана праксе до указа“. Способни имају на то право ито траже. Кад су само поред умних способности, које имају и физички неспособни, и физички потпуно способни, према званичним квалификацијама, у могућности да издрже много веће напоре, да дуже и истрајније раде до неспособних на свакоме послу у грађанској служби, онда нека се зато плате бар колико и они — квалификовани _ неспособни, а не кажњавају. Али г. Зјетопд, бранечи се неким