Српски технички лист

— 130 —

тј Душан Нинковић

виши инжињер Мин, Грађевина у пенсији Душан Нинковић рођен је у Новом Саду у Бачкој, 6 августа 1858, године, где је учио основну школу а Реалку, или кантоналну школу, како је називају швајцарци, у Цириху, где је положио матуру са великим успехом. За време својега бављења на Реалционсатакмичио вазда за првоместо са сином славног геогра-

фа Елизе Реклиа, али је ипак зато са њиме живео у добром пријатељству, што најбоље приказује особине његовог срца и васпитања.

Политехнику је учио и свршио у Цириху, где је имао као професоре; Кузмана, творца графостатике, Тетмајера, најбољег стручњака са испитивање материјала, Песталоција хидростатичаре итд. а по свршеној науци ступио је код друштва за грађење пруге Раус Спајопцез, у Француској, где је радио од5. априла 1880. године до 5. августа 1882. годт. ј. до свршетка свих послова.

Од 15. августа 1882. године до краја марта 1885. провео је као инжињер друштва за грађење српских жељезница, а једно кратко време бавио се иу Паризу на проучавању неких специјалних питања.

Као добар Србин он се у брзо врати у Србију те је био од 1-ог апр. 1885 до 31-ог окт. 1886 инжењер општине Смедеревске али за тим |-ог Нов. 1886. ступи код друштва за експлоатацију српских државних железница; но кад је експлоатација прешла на српску државу, Нинковић је прешао у службу дирекције српских државних железница где је остао све до 21-ог фебруара 1894. године. Зитим је постао самоуправни инжењер округа Ваљевског док није постављен за инжењера Министарства Војног са седиштем у Обхлићеву, где је, од године 1895. до 1897. преко 90 грађевина пројектовао и подигао. По довршеном раду при овим грађевинама премештен је у Крагујевац где је био инжењер при Војног Техничком Заводу.

Године 1904. Д. Нинковић изабран је за шефа отсека за канализацију Београда. За овај веома важан положају општини београдској, Д. Нинковић имао је да заблагодари својој темељној стручној спреми, а пос-

редан повод за његов избор био је његово раније успешно такмичење при поднашања дела Душана Нинковића, он је тиме себи подигао трајан споменик међу нама.

Извештај, који прати његов пројекат, израђен је са великом јасноћом и може да пос-

лужи као пример за пројектовање канализације сваке друге вароши.

Позвати стручњаци Г. Брикс и А. Фрилинг, који су имали да цене рад Нинковићђев одали су хвалу за његове лобро смишљене радове пројекта.

Са положаја шефа отсека за канализацију Нинковић се вратио у Министарство Грађевина и пензионисан је 31-ог децембра 1909. године као виши инжењер, да би се могао примити за инжињера вароши Крагујевца, у коме је положају умро 30-ог марта 1912 године.

У Крагујевцу је Нинковић спремио леп програм за израду великих општинских радова и један део пројеката већ је готов, али ће сетек остварењу једне тачке тог програма, подизању општинског дома, ових дана приступити. Остали пројекти, а најглавнији међу овима регулисање Лепенице, која је толико ћудљива, мора ће да чекају на остварење још једно извесно време док се не нађу довољна средства за тај лепи и корисан рад.

Нинковић је био скроз образован човекзнао је добро језике: француски, немачки и енглески, био је добар познавалац домаће и стране литературе; по природи нешто је био и сањалица а по мало и вештак, а за доказ имамо његово не безуспешно такмичење за подизање монументалне скупштинске зграде у Београду.

У опхођењу био је љубазан и предусретљив, његово добро домаће васпитање чинило је да је изгледало да је флегматичан, међутим он је умео да буде и одсудани упоран, како је кад потреба захтевала.

У главноме он је за свој народ учинио доста а по своме најбољем знању и умењу и он му се, за користи које је од њега уживао, и одужио!

Нека му је дакле светао помен мећу нама.

Вад на канализациономтунелу испод Београда.

У бр. 35 и 36. „Срп. Техн. Листа“ од

прошле године ми смо на овоме месту упо-

знали читаоце са продужењем и стањем радова на канализацији Београда у опште, и