Српски технички лист

— 209 —

Јер је ружан обичај да само један или можда ниједан од оних који одлучују у овако важним грађанским и социјалним питањима, позна предмет, сазна шта је по другим местима урађено и које се искуство добило.

Не! Сви они који су на таквим местима и који хоће да дају свој суд, морају се занимати и схваћати ова питања па ће онда бити и посао лакши, јер ко схвата томе не улазе речи кроз једно ухо да изађу кроз друго већ тај ствара свој сопствени темељни суд.

Морам споменути још једно средство које се у новије доба употребљава при уређењу градова и за поболшање вредности појединих земљишта, а које ћу морати опширније приказати у другом предавању. Мислим на т. зв. комасацију земљишта и премештај граница.

Комасација се почетно употребљава само за зиратна имања кад се радило на томе да се више, неправилно искомаданих и неправилно размештених парцела разних власника, скупе у једну једину али правилну парцелу за сваког власника.

Заузимањем веома заслужног и заузимљивог врховног начелника града Франфурта на Мајни, Афскез-а, дошло је до примене овог принципа и код уређења градова.

Постоји, наиме, и једна основа по којој би се Стари Град — Ста Месећа -- у Трсту имао санирати –- евенстрирати, како таћо веле — на основи принципа комасације. Пример веома поучан и за наше прилике, јер се једино на тај начин могу уредити невероватне прилике поседа по нашим варошима иу унутарњем граду.

Комасација условљава и премештај постојећих граница, што је од особите важности за пределе у којима су градилишта коса или крива па се премештањем граница могу постићи правилна градилишта чија је вредност много већа а преимућства за рад за куће и станове знатне,

М

Пре но што завршим, морам још да се обазрем на евентуалан приговор, да овакви грађевински прописи ограничавају приватно власништво, досадашња права (боље рећи злоупотребе) и т. д.

Наше данашње друштвено и економско уређење захтева да се апстрактни појам приватног власништва (својине), по коме би, теоријски узев, сваком власнику био осигуран неограничен посед какве ствари у сваком погледу и за сва времена, да се тај појам, велим, доведе у склад са практичким потребама друштвеног и економског живота. Тако вреди н.

пр. за свако земљиште ограничење, да је дотично земљиште само један одмерени део земаљске површине и да се оно налази у неразудљивој вези са суседним земљиштима.

Промене што се обављају на једном комаду земљишта упливишу у разном погледу на употребу суседног земљишта. Кад би се допустила теоријски неограничена власност, имао би сваки власник право да на свом земљишту учини што је њему драго, а да сусјед до њега опет забрани извођење свега онога што би могло упливисати на његово земљиште.

Тиме бисмо дошли до конфликта. С тога је задатак правних уредаба да заглади те сукобе, да ограничи донекле појам власности у неке потребне границе.

У данашњем друштвеном уређењу заузима држава прво место, па за њом општина.

Ови друштвени организми захтевају за вршење свога задатка подређивање интереса појединаца инрересима друштва наравно штитећи колико је могућно прве.

Да се постигне сврха читавог друштва сме се оштетити приватно право, али само у толико у колико се друштвена сврха без тога не би дала постићи. сез тих ограничења не би се могло изводити данашње друштвено и економско уређење. То је основа и услов опстанка данашњег друштва.

Сви данашњи закони у културних народа претпостављају подређеност појединаца и њихових интереса заједници и јавним интересима. На темељу тих принципа постоје и грађевински закон и описане грађевинске уредбе, које могу као мало које да штите здравље и добра колективности противу злоупотребе и штећења појединаца.

Кућа и стан је главни фактор јавног здравља и социјалног уређења; јавност је стога дужна да и уз разне жртве омогући потпуно испуњење тога задатка, па и да у ту сврху сломије монопол шпекуланата са земљиштем и власника кућа.

А докле је услед недостатака 'згодних грађевинских прописа и свих односних уредаба код нас допро рад појединаца на штету колективности, то сви знамо и на свакој нанашој кући и улици видимо; па ако је игде потреба да се колективност оддрани, то је баш код нас.

Интереси појединаца су се и сувише раширили а да им и надаље треба заштите. Јавна управа не треба сувише да се брине за те интересе, које на стотину начина и са ве-

„ликом енергијом бране сами власници; већ је