Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО КОЖ)

Год. I.

нистарство, којем је био на челу Сел, па пао, дошао Кун-Хедерварскет, пао, дошао опет, пао, и све тако док не дође влада, која ће од сабора добити оно, без чега се не може владати. Све то * раде Маџари за то, да добију што већа маџарска права у војсци. И зато се ето порез не плаћа. Сад би могли питати, шта треба радити и треба ли добре воље плаћати, данас порез или не. Баш кад смо мислили да кажемо коју о томе, пише нам један пријатељ народни и вели у писму ово: „Корисно би било, да упутите наш народ, па да драговољно плаћа за раније држави порез. Не треба гледати на то, што се порез за сад не гшбире. Доћи ће влада, јер мора до тога доћи, којој ће сабор одобрити прорачун. То ће бити можда прије него што се мисли. И може доћи до тога, да наш јадни народ мора платити одједном порез за двије године: за ову 1903. годину, која је већ на измаку, и за 19.04. у коју ћемо за два мјесеца ступити. Знадем, какоје било нашем народу у Славонији прије двадесет и пет година. Г. 1878. није тражен од народа порез због окупације, идуће (1879.) године опет због поплаве, и тако године 1880. стигоше три пореза на једанпут. Народ се богме савијао под тим теретом". Па зато, браћо, и ми вам савјетујемо, да плаћате добре воље, јер ће вам бити лакше. Исто као што ће се војници узимати у војску, тако ће се и порез побирати. Сад је јесен, лакше је доћи до новца па платити, него ли у незгодно доба. Немојмо правити од зла горе, а без невоље.

Чича-Љубомир је друкчије добар Србии. . . Чича-Љубомир Кораћ је добар Србин, и за своје би, што 'нај каз'о, уватио за врело гвожђе. Прошле јесени некако женио је сина. Оженио га с честитом девојком. И све је било добро, само му једно није ваљало. Руво за снају купио је код туђина. Обиш'о свога — па отиш'о туђину. „А зашто учини то, да од Бога нађеш?" „Ето тако, било ми с руке, а и навик'о сам некако; па к'о мислим, нећемо ми Срби баш пропасти. -Имамо ми вала Богу, па можемо дати да и други живи". „Није баш ни тако Чича-Љубомире. Дужност је наша помагати своје, јер свој је тек свој, а туђин — туђа вера, туђа кост, све туђе. Па ондак свака крајцара, која оде у џеп туђину, за нас је за навек изгубљена. Онда само да је то, него туђин није к'о ми, он помаже своје, он чита и држи само своје књи«е и новине, он помаже само своје заводе и различна друштва, а све нашим трудом, нашим новцем. Његове иовине грде после нас Србе, да смо оваки и онаки (а има нас сва-

којаки!), и тако ми својим рођеним знојем пла ћамо да нас руже и грде". „Оно мај' добро диваниш; алијак'о велим, па није стало баш до мене једног, ако пазарим код Милоша или Чивутина Морица". „Да си ти с&м па да и енгедујемо. 1 Али колико нас има таки, који каже, па шта могу ја сам. Једна ласта не чини пролећа. То можда и јесте; али твоји млађи кад виде да ти пазариш код Несрбина иду и они тамо. За тобом и твојима поводи се твој кум, пријатељ, за њима њихова чељад и тако цело село носи и сипа новац туђину у џеп". „Па шта да му радим, кад' сам тако и навик'о. И мој је отац пазарив'о још код Морицова оца". »То .је рђава навика; једаред је мораш прекинути. Почни са собом и са својим млађима у кући. Упућуј чељад где да пазарива. Све што ти треба кућа, од игле и соли па до рува, кад, ако Бог да, будеш женио другог сина и удав'о ћер, мораш купити код свога, јер напослетку, ко ће нас помагати, ако нећемо ми себе сами. Туђин, Бога ми, неће, он помаже своје, Зато упућуј своје млађе, а што је главно и сам узвма1 све код свога Србина брата". „Хвала ти, господине, баш 'оћу; е ко је само ту политику увард'о. Кад промислим баш је тако. Збогом!" „Збогом, чича-Љубомире, па не заборави!" Чича-Љубомир ће и одржати реч, јер он је добар Србин. _ ЧР]В .

0 ериској народко-црквеној автонономији у карловачкој митронолији. Под карловачку митрополију спадају Срби, који живу у краљевини Угарској и у краљевини Хрватској и Славонији. Казали смо већ, да се српски народ досељавао у ову митрополију из других српских крајева. А кад су се оно Срби под патријархох Арсенијем Чарнојевићем прије двјеста и тринаест година одлучили да у ве-. ликом броју пријеђу у Сријем, Бачку и Банат, нијесу хтјели доћи на празно. Аустријском цару и краљу угарском Леополду првом (I) била је врло потребна снага српскога народа, да брани те крајеве од Турака. Зато је он дао писмена обећања Србима, да их признаје као засебан народ, који ће сам собом управљати, да ће бирати себи архијепископа и војводу. То у главном садрже та царска писма, која су нам неколико пута давана, и која се зову латински привилегије, а а српски би рекао: повластице. Те су повластипе биле прва основа, темељ, на којима почива наша

1 енгедоватн, ппростити.