Српско коло

Год. I.

СРПСКО К(МО

Стр. 5

народно-црквена автономија. Касније су дошли још други закони и одредбе, који су уређивали нашу народно-црквену автономију. Али те привилегије, које нам је дао цар Леополд изгубиле су много од своје вриједности, јер су нам временом одузимали оно што су нам у невољи давали, а ми нисмо били кадри да та права очувамо. Па тако Срби не управљају сами соЗом као народ, не бирају свога војводе, потпадају под заједничку државну уираву као и други држављани. Од свега онога, што нам је некада давано, остало нам је, да можемо управљати својом црквом и школом. То дакле право, да Срби у Угарској и Хрватској и Славонији могу слободно своју вјеру исповиједати, цркве и школе дизати и издржавати и својим народно-црквеним имањем управљати, сачињава нашу народно-црквену автономију. Автономија је грчка ријеч и значи право да сам ствараш законе. Автономија се тиче цркве, стога се зове црквена, а како и народ има удјела у њој, зове се народно црквена. Ту нашу народпо-црквену автономију признао је државним законом угарски сабор г. 1868. и хрватско-славонски сабор законом од 14. маја 1887. Како је пак уређена наша народно-црквена автономија и којим законима говорићемо други пут.

Мука с госнодским именима. Жива ти је то мука с овим господским именима за човјека тежака, и за сваког онога, који се често не дружи и не разговара с господом. Допесе ти срећа или песрећа, да мораш по послу отићи котару, порезном уреду, жупа пији, Финанцијалпом равнатељству, суду малом или великом, па и влади. Ту мораш разговарати с господом, коју пикад ни видио ниси, и казати свакоме што ти треба и пошто си дошао. Али сва та господа нису једнака по части, него је један нижи, а други виши, па се за то и по именима разликују. Неком се каже поглавити, неком велеможни, неком пресвијетли, неком свијетли, неком преузвишени. А та господа много назе на ова имена, и криво им је, ако им се не каже право име. И сад дођеш ти, који, редимо, по мјесец дапа не видиш господског капута, Пред такога господина. Мораш с њим разговарати, а не знаш како ћеш почети, јер не знаш, како му се каже. По одијелу не можеш познати, јер су сви једнако обучени, а на челу богме никоме не пише шта је. Ти се превариш, па рекнеш велеможаом да је по главити, а пресвијетлом, даје велеможни. и ето ти одмах увреде. Још ако се нађе какав, који је наопаке ћуди, а има их хвала Богу доста таквих, можеш зло проћи. А све ни за што, него због ових празних господских мудролија. Чему опда све то, и за што да човјек крај других брига, које га гоне пред господу, мора још разбиЈати главу и о томе, како се ком господину каже. Зашто да се прави ова разлика међу људима, као да нису сви људи једнаки. Ако је ко већи господин, он је за то виђенији међу л>удима а има и већу плаћу, и то му је доста, па пе треба још и именом да се узвисује над другим људима. За то је најбоље не водити бригу о овим именима, што су их господа измисдила, да се умиле један другом. Кажи лијепо сваком без разлике, од пајвипЈег до најнижег једнако :

Господине!, па се не бој да ћеш погријешити. Сваком нјаметну господину, то ће бити доста, а и они други ће се већ мало по мало приучити на то. Други паметан свијет већ одавна говори тако. Ено на прилику Србије. У њој се, откад је ностала и ослободила се, свима чиновницима, од највишег до најнижег, једнако каже: Господине!, и свима је право. Па ено Француске. То је држава, од које нема много већих на земљи. У њој нема цара ни краља, него се изабере један поштен, паметан и научан човјек, на он уиравља државом. Така држава зове се ргпублика, а опај што га изаберу да управља државом зове се предсједпик ренублике. И \ ад ко„ : и Француз изађе пред овога човјека, који цијелом државом управља, да с њим разговара или да што тражи или моли од њега, он га не зове никако друкчије него само: Готодине! Кад то није срамота за овог човјека, за што би била срамота за једног чиновника, да му се тако каже. Па кад сав паметан свијет тако говори, говоримо и ми тако. Господи нашој не ће то одмах бити по вољи, али ће се већ и они приучити на то, и видјеће да је то најбоље и најпаметније.

Дужности родитељске Пише Јов. 3. иа Бачке. Родитељи су срећни и пресрећни, када им Бог брачни живот благослови породом, дететом. Отац и мајка ностају једпо другом потребнији, дрожи и милији. Чему се све не надају од детета 'свога? У њему гледају срећу своју, поное свој. Али често заборављају и на дужност према детету, па све лепе наде шневере и место среће доживе пајвећу несрећу од деце своје. Па у чему је рећи ћете. дужност? Та је дужиост у томе, да своју децу учините добром, или како се то друкчије каже, да их добро ^днегујете , добро васнитате. Кад би родитељи, пише један мудар човек, добро васпитали децу своју, не би било на свету толико злочина, нокора и других зала. А што ми патимо од толиких чуда и покора то долази отуда, што родитељи нису, учинили што треба да им деца буду добра честита и ваљана. Била су без иеге , остављена урођеном нагону, рђавим иримерима, а рђави примери су узроци сваке иеваљале и рђаве радње. Да седужпост мснуни према децгт, крви својој, и да деца буду добра, треба их павикавати на добро, треба да гледају добре иримере. Навике почињу од дана рођења, а примери мало доцније, кад дете буде свесније и кад се већ почне угледати на нас и радити што ми радимо. Одмах, како се дете роди, треба га навикавати на уредност, на рад. Ако се одмах почне, онда ће се и успети. Као што младу воћку, која је искривљена, можете исправити, савијати на коју страну хоћете, тако исто у младо доба с дететом можете поступати. У првој младости, раните га увек у једно и исто време, метните га увек у једно и исто време да спава, купајте га у једно и исто време, и ви пе само да ћете имати здраво дете, пего ћете га привићи на ред. Дете то пикада више неће заборавити. И тиме сте му дали ]едно добро, једну врлину , врлину реда , а то је много, јер како рекоше паметзи људи: ред држи свет ! Из ране младосли већ морамо децу навикавати да с малим буду задовољпа. Тако из малена привикнута деца, биће, кад људи постану, с малим задовољни, а то је онда велика срећа. Да па то навикнемо децу, ми морамо бити у свему умерепи : у јелу и у оделу, а тако морамо радити и код деце. Али ту баш највише грешимо. Ми још из малена учимо децу на раскош. Само нека има дете свега много. Много му вадимо у тањир да једе. Дете тако н -

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.