Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО КОЖ)

Год. I.

који су оно лани дигли у Загребу на наше Србе буну. Вијећало се дакле о том у сабору, сједили ту сви народни заступници из наше отаџбине Хрватске и Славдашје, међу њима и тај ваш госиодин Машек, кога си ти изабрао, кога шаљеш у Загреб већ преко двадесет година. Сједило се ту и говорило, сједио и он, сједио и ћутао и ни зуба обијелио није. Је л' то ваља Стојане, је л' то ваљало да је он ћутао, он, којега сте ви одавле, све готово сами Срби, оправили горе у Загреб да пази и чува ваша права? — Није ваљало ништа, рећи ће Стојан, како је могао тако, Бог га убио, ћутао је велиш, зар баш није ни ријечи рекао — ? — Ни ријечи, ћутао као заливен, зато ја тебе и питам, да ли си ти њему писао писмо. — Писао ? Како би ја писа' господине, вели Стојан, рашта би писа', не разумијем те још увијек. — Не ти с&м, Стојане, самац човјек може тешко шта учинити, него вас више требало се састати, вас Срба, који сте дали за њега гласове. Састати сте се требали, сјести и написати му: „— Господине, ми Срби смо тебе изабрали и послали горе у Загреб, да ти чуваш наша права, да радиш за нас, ти, како чујемо не мариш зато, по Загребу ћеракају нам крв рођену, па кад сте се ви састали да вијећате, је ли то смије бити, да ти ћутиш. Хвала теби, господине, кад си ти такав човјек не требамо те, лијепо се ти захвали па ћемо ми себи изабрати другога, који ће нас знати бранити". — Тако сте, видиш. требали, учинити вас неколико из твог села и сви они други из осталијех села. Сви ви Срби, који сте изборници и који сте за њега гласали, требали сте саставити такво писмо па оправити горе у Загреб, па да видиш, он би се захвалио, а ако не би, ви би дали писмено у новине наше српске, па би он морао, ако има и труна образа, а ако нема образа, онда би знали, кога сте бирали за посланика. Зар није тако Стојане? — А, то ти мислиш господине, вели, он, баш ти вала. Би ми то учинили, е мајко, моја да смо знали, али ето нијесмо знали, не знамо шта они раде горе а и не знамо какво право имамо . Али сад ћемо друкчије, сад кад знадемо * * * ^ Написах ти ово, брате, да сваки од вас то знаде, а не само Стојан. Сваки од вас мора знати, да ти имаш право човјека за кога ти свој глас

дадеш питати, шта он ради горе у сабору. Бринути се ти мораш да сазнадеш шта он ради. Како се нећеш бринути, човјече, ја знам добро, кад сина оправиш у варош да ти што купи, питаћеш га кад кући дође, на дуго и широко ћеш га питати, како је купио, да ли није могао јевтиније купити, боље, да ли није могао прије, раније се кући вратити. Кад то питаш и бригаш се за то, како не ћеш овдје гдје ти се о глави ради, како се нећеш бринути да сазнаш шта тај човјек ради, кога си ти горе у сабор послао, да суди и закони о твом имену српском, о отаџбини твојој, и свима другим стварима, о читавом твом животу. Сад знаш, брате, да то право имаш. Врши га. Други ћеш пут чути оиет нешто друго. Жив биО И здрав! Написао — Милић. . .

Нежој дангубити! Пише парох Владимир Милутиновић. Преврни брате прве листове нашег честитог календара „Матице Српске" или календара „Србобрана", па ћеш одмах опазити, да је уз сваки дан исписан и по један светитељ, који се тога дана слави. Али опазићеш још њешто. Опазићеш да су једни празници и светитељи исписани црвеним, а други црним словима. Па то сви знамо, рећи ћеш! Добро, а за што је тако? За то што наша црква поштује и светкује све своје празнике и светитеље, али једнима даје већу славу и част, а другима мању, јер су једни својим дјелима и животом већма заслужни за цркву и вјеру, а други мање. Веће празнике и свеце (а то су они, који су у календарима црвеним словима забиљежени) зовемо ми заповједним празницима, за то што нам наша св. црква заповиједа да те дане светкујемо, да идемо у цркву, да се Богу молимо, и чинимо добра дјела. Они други свеци, који су у календару црним словима исписани, јесу незаповједни т. ј. црква и вјера наша не заповиједа да и њих светкујемо онако као заповједне, него нас учи да се на те мале, не заповједне, свакидашње свеце Богу помолимо, па свак за својим послом идемо. Дакле не гријеше православни Срби, ако на светачце раде, него гријеше, ако на светачце не раде, а гријеше за то што се праве паметнији од своје цркве, и што не слушају науку њену: да се на светачце треба помолити Богу па радити. Али не само да гријеши Србин кад светачце нерадом светкује, него тиме и дангуби и штетује много. Знамо добро да сваки дан новаца вриједи, а да љетњи дан злата стоји. Неумитне Врачеве и Огњену Марију нећеш ти нерадом умилостивити,