Српско коло

Год. I.

СРПСКО КОЖ)

Стр. 5

него молитвом топлом, која из срца излази, тако се помоли па жањи, коси, увози, врши, па ћеш и Богу и светитељима тима угодити, а себи само за та два дана скоро полак годишње порезе привриједити. Човјека правог и љубитеља свога народа мора душа забољети кад види, ра неки и у највруће дјелатне дане бадавадишу и изговарају се, да се не ваља радити, а међутим св. црква учи да се ваља и треба у те дане помолити Богу па за радом ићи. Па ко учи тебе да се на тај и тај дан не ваља радити ? Старе жене ? А од куд оне знају св. Писмо и прописе црквене? Гдје су оне то изучиле? Не вјеруј томе, питај цркву и она ће те преко свештеника поучити. Кад би ми узели рачунати све светце, које многи Србин и многа села нерадом славе, кад би почели рачунати од Часних Верига па до конца године, па кад би прорачунали и све младе петке и спасовске четвртке у које се такође тобоже не ваља радити, видјели би и ужаснули би се, да многи наши људи 40 до 50 дана осим недјеља и заповједних празника у години беспосличе, и да се тиме противе четвртој Божјој заповједи која вели: „Шест дана ради и свршуј послове своје, а дан седми посвети Господу Богу своме". Видиш, брате, и ова дангуба и овај нерад један је јаки разлог што нас туђинци потискују. Јер, док ми нерадом светкујемо и оне дане, кад то наша црква не тражи, док ми дангубимо, туђинац ради и напредује, док ми нерадом светачце светкујемо, дотле је странац пожњео, док ми жањемо он већ сијено спрема, а кад ми до тог посла доспијемо, ето ти можда и кише, бујица (поплава) сијено носи, кваси и нама штету прави, а све ради наше дангубе и оног штетног српског: не ваља се.

Шта нам пишу из народа. Хрватска. (Народне ирилике и неприлике) Ушхица, на св. Петку 1903. Драги г. уредниче! Нијесмо ти ми до сад знали, како је то слатко читати новине. Али сад, откад је ваљани Србин Милан В. Угрипић из Јасеновца, наручио 80 комада „Српског Кола", па распродао око 15 комада у нашем селцу, није друге, вбћ право да ти кажем, уживамо. Баш ти хвала г. уредниче на оној, што велиш, да нијесмо сироте — па хвала Богу. Ето, нијесмо ми знали ни то, зашто се код нас не узимају ове године момци у војску, а сад знамо. Ми смо држали, да то све „царство" одређује, а сад нас ти научи, да то посланици одобравају. Евала, кад је тако, одсад ћемо мало боље пазити, кога ћемо за госланика бирати. Него молим те, кад тако ли јепо знаш писати, наштамнај де и ово моје писмо, нека Срби читају, како и ми живимо. ■Ето, могу ти се похвалити. да је ова година добро родида. Уватио свијет у ори језма и шенице, па се лијепо преранио до сад. А сад, брате мој, кукуруз приспио. Ли-

јепа јесен, па га обрасмо све по суву времену. То је наша сретна година, и мало је такијех година код нас. Наше село лежи ти на десној обали Саве пријеко од Јасеновца, па нам вода полије поље више пута у прољеће и јесен, па онда останемо без зрна жита. Шта би, кад с једне стране села имамо Саву а с друге Уну, па се не можеш од воде одбранити. Обећава ти, брате, тај наш посланик Ђурица Дедовић сваке пете године, кад дође земан да га бирамо, да ће он норадити код те велике господе маџарске у Пешти, да се Сава регулијера, али нема ништа. Право вели српска пословица: „ Обекапе лудом радовање". Овога љета, да си ми жив и здрав г. уредниче, навалила на наше село нека љута бољеза. Помријеше дјеца 'аметице. Неки дан идемо с попом са гробља, па нам он вели : „ето људи, у иатем селу до ове године иомирало 16 до 18 душа на годину од ирилике, а ове године умрло ве& до сад 47 душа". Веле доктори да се та болест зове „шарлах", а наш мртвозорац напише „шкрдет", а ми ти знамо, звали је како му драго, да је зло и наопако. Школа нам је затворена биће скоро равна 2 мјесеца. Не даду власти школе држати због болести. А имаду и право. Заман види се, да та бодест прелази са дјетета на дијете. Јер да није тако, откуда би умрло у Јакова 4 дјеце и у другијех по двоје и троје. Не можемо се гријешити, већ морамо признати, да наш опћ. лијечник Хуро Димовић додази добро у наше село и лијечи дјецу евојски, али су криви доста наши неки људи, који слушају више бабе, него своју памет, па не ће да зову доктора. Родида нам шеница, а ми по обичају старом, неко половњак неко и више однијесмо на дар матери цркви. Наши тутори и одборници скупили те дарове, па сад веле да имамо 6 вагана шенице. А управ толико имамо рали црквено опћинске земље. Па ти се наши одборници договорише, да ми о свом руву и круву узоремо земљу и носијемо црквену шеницу. Нама се то допада, биће — ако Бог да — више користи, него кад црквено-опћинску земљу дамо забО—70 К. под аренду. Него још нешто је учинио наш црквени одбор. Поправио стару 'црквену кукурузану па огласио црквеним дужницима, да прима у клиповима кукурузе мјесто дужна новца. Неко од дуга а неко опет на дар цркви давао је кукурузе и ми скуписмо пуну кукурузану кукуруза, а биће их, кад се стуку око 60 вагана. Тако ми вавијек, кад нам роде кукурузи. У прољеће или на љето продајемо опет својој сиротињи исти кукуруз, било за сјеме или рану, а вавијек који грош јевтиније него на плацу. Ето, драги г. уредниче, то су наше придике и неприлике. Поздравља те српски, твој војевода Ријко.

У доколици. Лепи у Бога јесењи дани. Пољски послови посвршавани, па људи доспевају мало и за поседак. Скупили се тако пред кућом газда-Младеновом и диване. Упутим се и ја њима. „Помоз' Бог!" „Бог ти помогао", одазваше се старији. „А ди си ти до сад синовче", запита ме газда-Младен, „ти канда се нешто понео? Једва дочекасмо, кажем браћи, господина човека, код^

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.