Српско коло

Стр. 10.

СРПСКО коло

Год. II.

свијету, или ти је за новце продао али као краву на поле дао ? Не лудуј, кукала ти мајка и мртва! Не црни образ пред свијетом и немој да с тебе нова брука почиње, да те народ по имену казује као Вука Бранковића. Нмкола. Полако попе, ове ти цркве! дај се разлогу. Ти знаш да је моја домаћица Марија рођена шћер пок. Алексе као и Андрија син, и да су обоје на једно срце спавали а једне прси одоиле. Знади, да грађански закон суди, да се очинство али материнство по једнако мушким као и женским дијели као и ти у цркви нафоре, најмлађему; код Бога је и цара свак једнак. Ако мени не вјерујеш ено у Котору доста абоката (одвјетника), па питајте пише ли тако у законику али не. Сад скочише на ноге друга два Андријина зета а Николини пашанци, скидоше капу и замолише попа: Ану попе, попа ти небеснога! престани а не заборави на којој си. Стармји зет. Какав абокат несретњи сине! не вријеђај родитељске мртве кости, ни претресуј оне нашега покојнога таста Алексе; нопрла те наша крв, а губао сб и љеб којега смо у тазбини заједно поарчили! Куд си забасао, црна ти памет? Ма да ти которски суд осуди а сви седам краљева потврде, све би ти узалуд било док смо ми два зета живи и Андрија трећи. Не препоручујемо ти, но очи те у очи! Кнез. Дајте људи да и ја нешто проговорим: Чуо сам од старих људи и од једнога светогорца да кад Бог — нек му је за славу и милост оће да кога казни, најприје му узме памет, а кад човек залуди не зна ни што је стидно а још иање гријешно. Никола је по сред тога. Чуј ме Никола! ти си за твоје зло из домаћег у туђе јато улетио; своје заборавио а туђе не прифатио, те ни тамо ни амо. Кад би свака одива тражила од брата очинство, два би дијела наших ђевојака сиједу косу плеле на очино огњиште, не имајући ништа од оца насљедити а браћа би, по свакому праву, могли сестрама рећи „удаји се, ето ти дио очинства". А шта им је од оца остало? Стара квочка са троје пилади.: Крњи ваган и седам кашика! Син је кутњи темељ, крсна свијећа, вјечна домаћа читуља, бранич цркве и народа, и он удава сестре ако му се и не ће, закон га веже. А ђевојка? Она није друго но туђа вечера за суђену кућу. Ко није кадер своју жену хранити нек се не жени; ко се узда у женину прћију, а не у се и у своје кљусе, тај код нас није човјек но гори од жене. Је ли овако браћо! ? Народ. Та ти је као из јеванђеља,, а да нијеси паметан мило људи, не би на ееби ни носио то име које носиш. Док си нашега ста-

рога обичаја будемо држали и Бог ће нам помагати. Не шћене ли Никола преклонити главу него ону његову гонити, гонимо шугаву овцу из наше чисте торине; нека тражи ђевојку с миразом која ће га хранити, а ето му аботака, идемо да видимо шта ће му помоћи. Пом. Што сад говориш Никола? Бирај соколе што т' је од воље. Знади да је село јаче од међеда, ш њиме нема ратовања. Видиш да те некакав гријех над бездањом јамом навукао и са својом браћом сељанима завадио; помоли се Богу, прођи се свјецких беспослица, од туђега туга бије; отреси са себе те луде мисли и те туђе необичне аљине; долети у твоје јато и предај се радњи; плети котац као и отац, пак ћеш тако постанут прави брат брацђи, а куку брату без брата! Никола пазећи на сва ова разлагања постаде као мрамор. Признаде да је дубоко у безобразлуку загазио. Преокрену му се лудост у прави љуцки стид а од стида, пред онолико народа, окрену капа око главе. Оборио очи преда се као нева међ' ђевера а занио у бескрајне мисли. Хтио би да нешто проговори али му се мозак затупио. Читав народ, а шура му Андрија највише, очекиваше одговор. Жена му се Марија украла у једној ћоши иза сеоских жена, саврла главу у скут измеђ' рукЗ, плаче, суза јој сузу претјече. „Збори Никола, викнуће кнез. Није народ дошао да тебе гледа, но збори док се није на ови исти час догодило оно што се има догодити, а све на твоју, а не на нашу душу". Човјек који се боји Бога, и који зна цијенити поштење, ласно се дозове памети и окрене правим путем. Одговориће, дакле, наш Никола. Ма што ћете браћо да говорим? кад сам видим да сам памет изгубио, и да сам згријешио Богу и вама а себи највише наудио скитајући се по свијету; љеност ме до крајне нужде доћерала а туђинштина опарила. Ко није згријешио на ови варљиви свијет ко ли не ће? Чуо сам од попа ђе из јеванђеља каже како је био некакав блудни син, па пошто је све своје распрскао поврати се го и бос дома к оцу, ада и ја тако. Ако ми сви не можете бити отац, можете по Богу браћа. Ево ме у вашим рукама, тражим од свакога опроштење а највише од моје тазбине; примите ме за вашега брата ако и не заслужујем. Свак му захвали, и сви једногрлице завикаше „добро нам брате дошао". ПЈура му Андрија са стричевима и рођацима притрчаше к Николи, изгрлише га и изљубише, па њега и жену му Марију у род поведоше ђе се за десетак дана у првобитној љубави провеселише и обилатим даром спремише. Николу, тазбина и многи имутнији сељани