Српско коло

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 9.

варио, али колико је шјутра ајде јој у походе и из њезиних уста чуј, да знамо што јој је с родом. Она добро зна да сам јој ја брат као што ја знам да је она моја сестра од једног оца и да смо на једно срце спавали, а нијеси нас ти у прћију донијела, но једног б&ба ђеца". Стана се у вече спреми, а шјутра дан у цик зоре упути се к Марији. Шћер је, као но ти своју матер, умиљато дочека али зет сасвим ладнокрвно. Ни „како си пунице". По ручку кад Никола некуд из куће изиђе, упитаће мајка Марију: „Зашто синко прошлог божића к нама у род не дође као и друге твоје двије сестре, него ме стару и ђутуруму мучиш, да ја к тебе дођем и видим како си?" — „Дошла бих ја мајко и забога али ми није дао домаћин; а знаш ти си ме пред самим вјенчањем шјетовала да му у свему, што он оће, угађам". — Тако ћерце и треба, али ми кажи, знаш ли зашто те није хтео пуштити?" — „Не јамајко, твоје ми хране! ништа више но то, али сам чула ђе се један дан нашему вјенчаному куму нешто у велико на брата Андрију жалио, а ма не могах по чисто разумјети зато, што се полако разговараху". Стара се Стана надала, да ће јој се зет при вечери али ручку штогод изустити шта му је против тазбине, но он ни ријечи, по којој би могла измусти ни милост ни жалост његову.. Пошто виђе какав јој је необичан дочек у зетовој кући, једва дочека трећи дан да се дома поврати. При поласку замоли зета да пушти Марију ш њом у род поћи. Никола, ни пет ни шест но преко брка одговори јој: „Моја жена до данас није имала рода, а по данас видијећемо имали га или нема". Стана стиште раменима, погледа на шћер па уздахну, а Марију троструке сузе пропадоше. Није крв вода, али се каже да је шћер удата сушједа назвата, да је свака свом мужу по закону подложна а сваки п&с за свој тор привезан. Стана се невесело кући поврати. Зна од прилике шта јој зет хтио рећи .и што је наумио. Срце јој најбоље зна али своје зло крије као змија ноге. Не казује сину Андрији ништа друго осим да Марији није допуштио муж да дође у род, али да не зна.по чисто вашто то. Андрија не ће да разгађа и да нагађа шта је зету против тазбине. Чиста му је савјест. Не прође ни осам дана, ево к Андрији у кућу вјенчаног кума Николина, и с неким особитим стидом каже му, дага је послао кум Никола да га упита мисли ли му на мирне и лијепе дати још штогод, у име прћије сестри Марији. Кад Андрија разумје^ смрче му се пред очима, погледа кума преко ог^а с нога до главе и рећи ће му: „Не чудим се ја, мој куме, мојему лу■ч 1,1

дому зету, него теби! кажи ми од кад су почела браћа очинства давати удатим сестрама, док је мушке главе у кући? Кажи му ако је он убезочио и оће да поставља нови закон у старој земљи, ја не ћу. Кажи му да се људи не удавају но жене, па кад није он кадар своју жену хранити, зашто се женио? Кажи му ако су његови волови брзи, да су нам земље подијељене; и најпослије реци му, да му ништа не дам до станца камена! Ако оће, по дужности своју тазбину љубити и тазбина ће њега, а не ће ли, двије га воље као кадију. Не ћу ти, мој куме, на душу, но на образ ослонити, суди али је мој зет с пута свратио али ја свраћам?" Кум се мало замисли, час поцрвени а час поблиједи, па ће рећи: „Мој кум Андрија! Све ја као и ти знам што је право што ли није, али је ајтор, вели се, тежи од силе. Кум ме Никола послао, може бити да га и крајна сиромаштина нагони. Зар не видиш да је свијет окренуо у назад? Од шта су се наши стари стиђели, тим се данас младост поноси као интов спрам интуше, и не зна да је лудост, јер се луд родио. Ако сам дошао к теби по Николиној молби, ја рекох али те не пошјекох, а поклисару се глава не сијече, но оставај на здравље и опрости". — „Стан, станкуме! повикне Андрија, не ћеш прије но ручамо; остани као да си дома, па на намјерну што Бог и кућа даде". Ручаше. Кум отиде. Андрија заостаде при својим мислима. „Није — он држаше — мој зет толико луд да свој образ под ноге баци без икакве користи, и да ће се дајбуди од сељана постиђети, тражити оно што од постања свијета још нико није тражио". Имао је право Андрија, да овако суди али се у мислима преварио. Изненади га кад му од которскога трибунала дође позив, од зета послан, да се у забиљежени дан суду прикаже за диобу свију покретни и непокретни добара покојнога Алексе. Кад су му га проучили, поче се десном и с лијевом од чуда крстити говорећи: „Налетосум ђавола и његова брата Амата, а с ; нами Бог и Анђели Божи!" Шјутри дан освиће свијетла царица неђеља. Андрија оде у цркву и по летурђији пред попом и цијелим народом пожали се не толико на сестру, колико на зета Николу како му тражи дио свога очинства, и настави : „Сад казујте браћо што ћу и како ћу?" Народ се од чуда заблехну иједнодруго гледа, чекају да старији проговори. Потт ће сад упитати: Је ли истина Никола, зло те смело ! ? Никола. Истина је. Свак своје тражи па оћу и ја моје. Пои. А је ли ти покојни Алекса дао своју ] шћер као што се давају свуд по земљи и по

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.