Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО К0Л.0

Год. II.

Ал' беседи Краљевићу Марко: „Не хвали се, беже, с дочекањем! Кад ја тражих брата Андријаша, Ја се десих у двору твојему 0 јесени о Дмитрову данку А о твоме крсноме имену, Видио сам твоје дочекање, И видио до три нечовештва". Ал' беседи беже Костадине: Побратиме, Краљевићу Марко! Та каква ми нечовештва кажеш?" Вели њему Краљевићу Марко: ГТрво ти је брате нечовештво: Дођоше ти до две сиротш;е, Да ј' нараниш леба бијелога И напојиш вина црвенога; А ти велиш двема сиротама: ,,Ид' одатле, један људки гаде! „Не гад'те ми пред господом вина"". А мени је жао, беже, било, Жао било двеју сиротица, Па ја узех до две сиротице, Одведох их доле на чаршију. Нарани их леба бијелога И напојих вина црвенога, Па покројих на њих чисти скерлет, Чисти скерлет и зелену свилу. , Па их онда послах двору твоме, А ја, беже, гледах из прекрајка, Како ћеш их онда дочекати; А ти узе једно сирочади, Узе њега на лијеву руку, Друго узе у десницу руку, Однесе и' у дворе за столе: Јед'те, пијте господски синови. Друго ти је, беже, нечовештво: Што су били стари господари, Па су своју азну 1 изгубили, И на њима стари скерлет беше, Оне мећеш у доњу трпезу; А који су нови господари А од скоро азну заметнули А на њима нови скерлет беше, Оне мећеш у горњу трпезу, Пред њих носиш вино и ракију И господску ђаконију редом. Треће ти је, беже, нечовештво: Ти имадеш и оца и мајку, Ни једнога за асталом нема, Да ти пије прву чашу вина". Разговор о игЕОли. Пише парох Владимир МилутиновиЋ, Дошло љето, ђаци су пуштепи на ведики одмор. У нашој пространој шкоди купе се људи, жене, свако озбиљно, Го.оподар, овде биће: бога-

1 Азна: хазна, новци, благо. таш, газда.

види се крупно, премишља, учи њешто у својој памети. Свечана тишина завдадала, у школу уђе школски одбор. Поче уписивање ђака. Предсједник чита: Петар Јовић. Још није добро ни изустио, ад' од прозора се поче њеко кроз људе гурати, док пред одбор не стаде мати Петрова Милица. Дије сузе као да јој је — не дај Боже — Петар оболио. Смилујте се, господо — поче богорадати, — не узимајте ми сироте у шкоду, остаде без оца а ја без човјека, како да га шкодам ?! — Па имадеш два одрасла сина, па нека се они брину — рећи ће један одборник. — Јој мени, ваки су, па наки — и ту поче мати на рођене синове дрвље и камење ваљати. Одбор попусти женским сузама, Петра, избрисаше, а Миличин комшија Шваба Виртенбах намоли одбор, да на мјесто Петра упишу његова сина у шкоду. Шкода поче. Петрови другови у шкоди, а Петар за свињама. Петрови другови уче читати, а Петар учи у фрулицу свирати. Они се уче Богу молити, а он Бога худити. Бозио сам се њекако прошде јесени из града Шума с десна и с дијева, коњи једнако касају, а ја сам у колима, па се мисли роје, Боже роје. Стигнем човјека. Овисок, средовјечан, бдиједа лица, озбиљна погледа. Пријатељу ајде у кода — позовем га. „Хвала могу и нјешице". Знам да можеш, али у друштву се љепше путује, велвм ја. Он сједе. Почнемо диван о усјевима, о земљи, о благу, порези. Из разговора рече ми да се зове Петар Јовић. — Петре, има ли у вашем селу ових насељеника упитам. — Има господине и они добро до Бога. — Поче ми приповиједати о своме сусједу Виртенбаху како напредује из дана у дан, и они други а ми Срби свакако. — Па како, зар су они бољи тежаци од Србина? Та Србин се у сваком рату показао храбрим јунаком, па зар да на њиви и ливади буде кукавица, а Шваба јунак рећи ћу ја. — Умију, умију они господине, вели Петар. Умије Виртенбах и продати и купити, а ја не зпам, па зло уздише Петар. Нијесам ишао у школу па слијеп до вијека. Покојна моја мати Мидица, Бог јој душу прости — извади ме из шкоде. Ту исприповједа како је то било. Ето, није ни сањала да ми тиме очи вади. Одвезем лане двоја кола Пшенице у Беловар. Упуте ме једном трговцу, веде нашје човјек. Ја истоварим, он важе, важе, а ја господине ал ништа не видим. Каже оволико метрценти, Рачуна, рачуна — имате добити 40 Форинти — вели. Изброја ми, а ја новце па у џеп. Пођем вратима, а он ће ме зауставити. Пријатељу, јесте ли ви ишли у школу — пита ме ? Нијесам господару. Он врти гдавом. Дао сам вам за шеницу 40 Фор. а вриједи 60 Фор. — вели, па извади још 2 десетице и даде ми, па ме поче свјетовати и учити баш брацки, да шаљем дјецу у школу, да се бар њима очи отворе, кад сам већ сам без вида остао. Е хвала му до Бога и на поштењу, и на поуци. Сад ми је тек пукло пред очима кодико сам морао изгубити док сам са туђином трговао. Ја нит научио мјерити, нит вагати, а туђин тврда срца за јаде сиротог Србина, па штета на сваком кораку, а залуд моја вредноћа и труд. Еј школо, шкодо, еј мајко наша поче се Петар опет вајкати. Мало поћута, па ће наставити. Да је моја покојна мајка знала какве ми је јаде нанијела кад ме оно од школе отрже, прије би реда од туге свиснула. Кад сам био солдат наужио сам се срамоте и стида да вам не могу исказати. Добијем писмо од куће, окрећем, преврћем, не знам ништа. Замолим ког друга да ми прочита, а он се шали, вели: гледај унутра, па ћега виђети шта пише. Не види тај ништа, не зна како су га и у солдате узели — привати други, па