Српско коло

Год. II.

српско коло

Стр. 3.

људи укоченим очима гледају у разјапљени страшни гроб. Срце им се цепа у грудима. Хиљадама мисли севају им кроз главу. Прошлост, садашњост, будућност ујасним сликама пролази им испред уобразиље. Родна места, драга родбина, давно, скоро заборављено тепање мајчино, мирис поља, мисли о млађаној срећи!... Живети!... Мало, ма само један час, један минут, да се покаје пред Богом, да му се помоли, да чека његова чудеса. Поплаветнеле усне тихо и непомично шапућу речи молитве. А хладни океан смеје се. Он је немилосрдан и жељко чека са сигурношћу као силна звер. Ево, за који час ће ти усплахирени људи утонути у његове бездане воде, претураће. се у њима, проклињати, молити стењати. Затим ће они клонути и лагано утонути у тајанствену дубљину. А тамо већ зијају ајкуле; оне ће се поиграти с телесима, па их прождерати... И наједаред оданде с висине, где је капетански мостић, чује се мирни, заповеднички глас: — Чамце и шалупе! Морнаре обузе језа; они се тргли из обамрлости. Брзо се лаћају да изврше заповест, а онај исти поуздани, чврсти глас управља њима, повраћа им изгубљену смелост, ускрсава у њима душу, што умире. Муњевитом брзином чамци и шалупе ослобођавају се конопца. Ено их већ на води. Момци су спасени. — Јесте-ли сви ? — Сви!... И командант блаженим погледом гледа момке, које је он вратио животу. Они га зову себи, преклињу, моле. Али он остаје на свом броду. Овај јењегов дом, његова светиња, његова љубав, живо биће, с којим се он сродио. Заједно су живели — сад је пред њима заједнички гроб. Брод тешко иде на дно, носећи са собом свог заповедника. Негде сину и радосно заигра сунчани зрак. Духну лак поветарац. Командант гледа некуда, далеко, далеко. Шта је то ? Низ сурове му образе скотрља се суза. Можда се сетио далеке отаџбине, можда га је у последњем тренутку ражалостила мисао, што он и његов љубимац гину као жртве случаја.... А како би се поносила с њима отаџбина, какви би јунаци били они у славном боју! Мождаје пред њим блеснуо лик драгога детета, можда се сетио његова детињског умиљавања.... Океан се раствори и пропусти у своја недра пострадали брод и његова заповедника. Тако је умро 29. јануара (11. фебруара) о. г. капетан брода „Јенисеја" пред Порт-Артуром, који је полагао мине (лагумове), те га ветар и морска струја нанесе на један лагум, који прсие и потопи брод. Степанов је најпре заповедио, да сви момци иду у чамце и да се

спасавају. Ономе који не би хтео, запретио је, да ће га убити. Последњи је скочио у море стражар бродске касе. Заповедник остаде на броду и потону. Последње речи беху му: „Збогом, децо, спасавајте се и не брините се за мене! Битца к°Д ЧемлЈлпа. Чемулпо је лука на Кореји. Пре објаве рата дошло је 14 јапанских лађа да ухвате две мање руске лађе „Варјаг" и „Корејец", које су се тамо налазиле. У Чемулпу је било ратних лађа и других држава. Заповједници су њихови устали против захтева јапанског адмирала, који је тражио да руске лађе иду из луке. Да не ударају на луку, Руси изиђоше на поље, и ако је било јасно да морају против толике јапанске силе пропасти. Јунапггво руско изазвало је дивљење, многи су на страним бродовима плакали, гледајући како људи иду у сигурну смрт. Борба је била очајна, у коју су Руси зашли певајући руску песму: „Боже царја храни". Две су јапанске лађе силно оштећене, једна потопљена, и онда Руси, кад видеше, да су њихове лађе истрошене, повукоше се натраг. Руски војници, који су преостали, изиђоше на туђе лађе, а своје лађе дигоше у зрак, да не падну непријатељима у руке. Погинуо је један руски официр и 34 морнара, рањена су 3 официра и 70 морнара. Свет се диви оваком јунаштву. Рлавни заповедник. Главним заповедником руске војске у Азији именован је досадашњи министар рата генерал Куропаткин. Он је био као млад човек у свима бојевима славног генерала покојног Скобељева. Куропаткин је казао ових дана, да је већ предузео све мјере, да се ни један јапански војник не врати кући натраг. То је страшна реч, али је Јапанци и заслужују. Р\Јси прилажУСилан новац скупља се по свој Русији за овај рат. То иде на милијуне, а прилаже свако, од сељака па до цара.

Краљевић Марко и бег Костадин. Коње јашу до два побратима, Бег Костадин и Краљевић Марко. Бег Костадин беседио Марку: „Побратиме Краљевићу Марко! „Да ти мени о јесени дођеш, „0 јесени, о Дмитрову данку, „А о моме крсноме имену, „Па да видиш части и поштења, „А и лепа, брате, дочекања, „И господске ђаконије редом".