Српско коло

Год. II.

СРПСКО К010

Стр. 7.

румен проспе по образу . . . тако јако, да ти чисто упада у очи. Па ии сам болесник не осећа, да је боланпреболан: — да му се црв залегао баш по среди корена. Живахан је, окретан је, весео је, осетљив је, раздражљив је; ради као и друго чељаде; не уступа ни у чем својим здравим друговима: —- па кад најпосле дође време женидби или удаји, неће ни у томе да заостаје. И онда настаје за родитеље и сроднике озбиљно питање: сме ли тако чељаде у брак ступити или би га ваљало од тога одговорити и задржати Р Да му неће баш сам брачни живот наудити? Да му неће болест погоршати, па и смрт ускорити ? И на ова питања није тешко одговорити -— само ако се зрело пресуди. Ласно је увидети, да болесно — а нарочито јектичаво — не би требало — без велике невоље — никако ни женити ни удавати — бар не дотле, док толико не прездрави, да му за неко подуже време нестане главнијих појава болести. Тек кад пређе извесне годинс, и стане потпуно „на снагу"; тек кад нестане свих озбиљнијих појава његове болести: тек онда сме бити говора о оснивању породице - о жени и деци. Још много строжије ваља у тим приликама судити, 'ако се тиче јектичаве младе девојке или женске у опште. Као што раније наговестих, позив женин у браку је много важнији и озбиљнији, него човеков. Брачни живот много тражи од женина тела, много га напреже и троши: па ако тај живот жену затече неразвијену, слабу, неиздржљиву, неотпорну, па баш и озбиљно болесну — рецимо — јектичаву: онда се ласно може десити, да је сатре. С тога се веома често дешава да јектичаве (или шкрофуљаве). девојке, које су иначе своју болест дотле доста добро носиле, одмах озбиљније оболе, чим се удаду. Њихова болест хоће да погорша нарочито онда, кад затрудне; — и то понајвише или последњих месеца трудноће или одмах непосредно иза порођаја. Ако уз то већ првих година још и с рађањем учестају, онда је врло слабих изгледа, да ће се одржати: онда ће их (по свој прилици) убрзо „деца сатрти". Приликом оних преврата у телу женину притајана се јектика распири и разбукти, па их у брзо савлада. То бива нарочито онда, ако је жена испод двадесетих година, и ако је затруднела баш у оном добу, кад је болест била већ у свом јеку. 1 Сасвим лрукчије стоји то питање, ако се код јектичавих момака и девојака са женидбом и удајом мало причека, док се бар озбиљнији

1 О томе има и поузданих бројевних података. Леберт је утврдио, да је од 26 жена, које су као јектичаве родиле, одмах прве године по порођају умрло њих 18, а Исендик опет, да је међу 25 породиља сумњива здравља код њих 21 за време бабиња букнула јектика.

појави јектике — на пр. грозница, заразне клице (или бацили) у испљувцима и т. д. са свим не изгубе. А згодним начином (уредним животом у здравим, благим крајевима и сходним лечењем) даје се и то богме постићи — само кад се већ зарана око тога постарамо. Шта више, може се рећи, да се баш јектика од свих болести најлакше лечи — само ако се рано позна. Нарочито има велика изгледа онај болесник, који зна слушати и себе савлађивати. Колико треба после болести чекати, па тек онда брак допустити, зависи, наравно, од многих прилика. Одсеком би се могло рећи, да је за то иотребно пајмање две године. Ко још боље хоће да се обезбеди, нека причека и три и четири године. За то време се здравље већ тако учврсти, да му брак неће наудити. Према томе ми лекари саветујемо јектичавима ово: 1. Да •— без велике невоље — никако не ступају у брак. Ако ништа друго не узимају у рачун, нека само помисле, да је то опасно и по њихов живот. Нарочито за јектичаве женскиње. 2. Ако се већ не могу решити, да се никако не жене или не удају, нека бар чекају, да им се болест смири: — да бар најозбиљнијих знакова њених нестане. 3. Тек кад прођу најмање две године, а за то се време не јави ни један знак јектике, могу се и некадашњи јектичави женити и удавати.

Како је изабран Карађорђе. Око 20. јануара 1804. Карађорђе је био у Орашцу. С вим су били Станоје Главаш, па прота буковички, кнез Теодосије, Марко Катић, Матија Каратошић и други. Сем вих, било је још 500 устаника. Пре сваког рада реше да избберу старешину. Сви људи хоће Карађорђа, а он се не прима. — Што се не примвш? питају га људи. „Коекуде, рече Карађорђе, ја хоћу свуда с вама, али иећу пред вама. — А што нећеш? „Нећу за то: ви нисте научили војевати, па ћете се после неколико дана предати Турцима, а знате онда шта чека мене". — Нећемо, нећемо, гракну сав народ: — ти пред нама, ми за тобом, па у ватру — у ватру; у воду — у воду! Само нека си ти старешина. „Онет се, браћо, не могу примити; зашто, ако се се примим, ја ћу да чиним много које шта што вама неће бити по вољи. — А шта ти мислиш да чиниш? пита народ. „Ко се ухвати у најмањој издаји, хоћу да убијем, да обесим, да ударим на страшне муке. — То хоћемо и ми, викне народ. „Хоћете ли? упита Карађорђе«. — Хоћемо! Хоћемо! Хоћемо! „Дигните три прста у вис!" Сви дигну. „Хоћете ли?" „Хоћемо!" „Хоћетели?" „Хоћемо!" „Хоћетели? „Хоћемо!" Онда хоћу и ја вас, заврши Карађорђе.