Српско коло

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 3.

руском морнарицом. Сад се истом може очекивати, да ће за кратко вријеме доћи до правих битака, али док до њих дође може још проћи бар двије три недјеље дана, ако не и више. Јапанци су се љуто преварили, јер су они мислили, да ће моћи ударити на Русе, док ови још немају доста војске у Азији. Али кад су почели слати војску према ратном пољу, наишли су на велике потешкоће. Кроз земљу Кореју, у коју они преко мора преносе своју војску из Јапана, тешко се крећу напријед. Путови су слаби, брегови велики, зима јака, па се тешко иде напријед. А што год они касннје дођу до бојишта, Руси ће имати све јачу војску, и онда није тешко погодити, како ће изићи из овога рата.

Диоба Јакпшћа. (Народна пјесма.) Мјесец кара звијезду Даницу: „Ђе си била, ђе си дангубила? „Дангубила три бијела дана?" Даница се њему изговара: „Ја сам била, ја сам дангубила „Више б'јела града Биограда, „Гледајући чуда великога, „Ђе дијеле браћа очевину, „Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане. „Лијепо се браћа погодише, „Очевину своју под'јелише: „Дмитар узе земљу Каравлашку, „Каравлашку и Карабогданску, „И сав Банат до воде Дунава; „Богдан узе Сријем земљу равну, „Сријем земљу и равно Посавље, „И Србију до Ужица града; „Дмитар узе доњи крај од града „И Небојшу на Дунаву кулу; „Богдан узе горњи крај од града „И Ружицу цркву на сред града. „0 мало се браћа завадише, „Да око шта, веће ни око шта, „Око врана коња и сокола; „Дмитар иште коња, старјешинство, „Врана коња и сива сокола, „Богдан њему не да ни једнога. „Кад у јутру јутро освануло, „Дмитар узја вранца великога, „И он узе сивога сокола, „Пак полази у лов у планину, „А дозива љубу Анђелију : „„Отруј мени мог брата Богдана; „„Ако ли га отровати нећеш, „„Не чекај ме у бијелу двору."" „Кад то зачу љуба Анђелија, „Она сједе брижна, невесела,

Сама мисли, а сама говори: „Што ће ова сиња кукавица! „Да отрујем мојега ђевера, „Од Бога је велика гриота, „А од људи покор и срамота; „Рећи ће ми мало и велико: „Видите ли оне несретнице, „Ђе отрова својега ђевера! „Ако ли га отровати нећу, „Не см'јем војна у двору чекати!" Све мислила, на једно смислила: Она оде у подруме доње, Те узима чашу молитвену, Саковану од сувога злата, Што је она од оца дон'јела, Пуну рујна наточила вина, Пак је носи својему ђеверу, Љуби њега у скут и у руку, И пред њим се до земљице клања: „На част теби, мој мили ђевере! „На част теби и чаша и вино, „Поклони ми коња и сокола."" Богдану се на то ражалило, Поклони јој коња и сокола. Дмитар лови цијел дан по гори, И не може ништа уловити; Намјера га пред вече нанесе На зелено у гори језеро, У језеру утва златокрила. Пусти Дмитар сивога сокола, Да ухвати утву златокрилу. Она му се не да ни гледати, Него шчепа сивога сокола, И сломи му оно десно крило. Кад то виђе Јакшић Димитрије, Брже свлачи господско од'јело, Пак заплива у тихо језеро, Те извади сивога сокола, Па он пита сивога сокола: „Како ти је, мој сиви соколе, „Како ти је без крила твојега?"" Соко њему писком одговара: „Мени јесте без крила мојега, „Како брату једном без другога."" Тад се Дмитар бјеше осјетио, Ђе ће љуба брата отровати, Па он узја вранца великога, Брже трчи граду Биограду, Не би л' брата жива затекао. Кад је био на Чекмек-ћуприју, Иагна вранца да преко ње пређе, Пропадоше ноге у ћуприју, Сломи вранац обје ноге прве. Кад се Дмитар виђе на невољи, Скиде седло с вранца великога, Пак заврже на буздован перни, Брже дође граду Биограду, Како дође, он љубу дозива: