Српско коло

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 5.

„А што ћемо ми за наше благо? „Ми смо много истрошили блага, „Док смо твоју љубу испросили". Беседи им Јанковић Стојане, „Стан'те браћо, кићени сватови! „Док се мало сестрице нагледам, „Ласно ћемо ми за ваше благо, „Ласно ћемо, ако јесмо Лзуди". Кад се Стојан сестрице нагледа, Лепо Стојан свате даривао: Ком мараму, ком кошуљу танку, Младожењи рођену сестрицу. И одоше кићени сватови. Кад у вече о вечери било, Иде мајка у двор кукајући, Она кука као кукавипа, И спомиње свог Стојана сина: „Ој Стојане, јабуко од злата! „Стоју мајка већ заборавила, „Снахе Јеле заборавит' нећу. „Снахо Јело, неношено злато, „Ко ће стару дочекати мајку? „Ко пред мене стару ишетати? „Ко ће стару запитати мајку, „Јеси ли се уморила, мајко?" Кад зачула љуба Стојанова, Ишетала пред дворе бијеле, Прима мајку на господске руке, И говори својој старој мајци: „Ти не кукај, моја стара мајко, „Тебе стару огрејало сунце. „Ево теби твог Стојана сина!" Кад угледа остарела мајка, Кад угледа свог Стојана сина, Мртва мајка на земљицу паде. Лепо Стојан опремио мајку, Како царски ваља и требује.

Како нам се воде црквени рачуни? Читао сам више пута у новинама и чуо сам много пута од људи, да се у овој или оној црквеној опћини не воде добро црквени рачуни. Неко криви предсједника, неко туторе, неко опет пароха, а нико не вели криви смо сами. Па ипак стоји, да смо сами криви. Са рачунима црквеним могу баратати само они људи, које народ изабере и постави на то мјесто. Свака црквена опћина мора изабрати и имати црквену скупштину своју, скупш-јгина ова изабире црквени одбор, и тај одбор мора будно и тријезно пазити, да се црквени рачуни добро воде. Што је већа парохија и црквена опћина, то је већи и њезин број скупштинара и одборника. Број скупштинара може бити 30, 60, 90 и 120, а одборника 8, 12, 16, 20 и 24., осим предсједника, потпредсједника и пароха. Дакле најмањи број

у црквеном одбору може бити 10, ако је парох и предсједник, а 11, ако није. Тих 10 или 11 људи одборника, а у -већим црквеним опћинама и више, морају бити јамац, да ће се црквени рачуни добро водити. Али за то јамче црквеној скупштини, коју је народ изабрао и морају јој рачуне на преглед подносити обично концем сваке године, кад се рачуни вишој власти „ради даљег прегледања рачуна достављају", а и у свако доба, кад то скупштина иште. Но, да не би одбор радио на своју руку, одређено је у нашем народном и црквеном закону, да одбор мора црквеној скупштини поднијети „чрорачун" за сваку годину унапријед — обично у јесен —, и што тамо закључи скупштина, а виша власт узме на знање, да се троши, то се само има трошити кроз цијелу годину, која долази. — А осим тога црквена скупштина има одредити начин, како ће црквени одбор баратати са готовим новцем. Дакле скупштина одреди одбору и што ће трошити и како ће с готовим новцем располагати ; а одбор треба, да тако и уради. Па, пошто црквени одбор има више чланова, те није могуће, да они сви увијек буду присутни код сваког примања и издавања народно-црквеног новца; то се закон и за то побринуо. Закон наиме вели, да „црквени одбор бира из средине своје и ван ове на гоцину дана емитроие" (туторе), који „ иримају ириходе и чодмирују трошкове ио уиутству одбора и иолажу одбору рачун свака три мјесеца". А да би оно новца, што тутори сакупе, па облигације и уложне књижице, ако их црква има, сачувано било, вели закон: „ готовина, облигације и тлравни документи (докази) имају се чувати у сигурној каси и на сигурну мјесту"; а црквена каса та мора имати три кључа, од којих један држи предсједник одбора, други парох а трећи главни тутор. Тај наш закон, у ком то све пише, што сам сад навео и написао, зове се краљевски рескрипт од 10. августа 1868. године. Њега мора имати свака црквена опћина, а треба га знати сваки пунољетни опћинар, особито пак они, који су скупштинари и одборници. Не знаш ли закона, не можеш се по њему ни владати, јер не знаш, шта он све налаже. За то понајвише, што се закон тај не зна, он се и не извршује и ради се којешта. Ево на примјер. Једном сам био у дућану једног Србина трговца, дође у дућан тутор из оближњег села и донесе пун рубац ситног црквеног новца. Понуди помоћнику завежљај говорећи : „дајте ми то избројте". Упаде ми у очи, да тај тутор носи 2—3 сахата далеко црквени новац од куће, скупљен можда у неколико мјесеци, па не знају други код куће, а ни он сам, колико он то носи, да измијени у крупнеш или да уложи у који нов-

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.