Српско коло

Стр. 6.

СРПСКО коло

Год. II.

чани завод. Упитам трговца, како се то ради, а он слеже с раменима па рече: „никако, пријатељу, тај је тутор већ много година, па ради, како хоИе и што хоЛе". А да ово није по закону, само ти се каже. Прије свега, туторе треба избирати на годину дана, како то изрично закон одређује. Јер овако, кад се пусте тутори, да дуље буду опћински бесплатни званичници а уз то још и без надзора, могу доћи на несретну мисао, да се сами наплате. Чудно је, да ми, ма да се молимо Богу у „Оче наш-у" и не уведи нас у искушење, ипак сами пуштамо своје туторе да у искушење дођу, с тога, јер их не надзиремо и не мијењамо, како то закон одређује. Тутори треба да свој рачун полажу одбору, а овај онда располаже, што ће метнути у касу црквено-опћинску, а што послати у новчани завод. Али, колико има тих црквених одбора, који тачно свака три мјесеца прегледају и туторске рачуне и оно, што она три кључара раде. Ма да закон вели, да црквени одбор „свака три мјесеца редовно, а ио околностима и ванредно касе прегледа", опет се то не чини редовно. Та зар смо једном читали, да су лупежи провалили у неку цркву и однијели 100—200 а можда и више форинти црквеног новца. А зар су се морале управ тако велике своте штетовати? Нијесу. Да је црквени одбор по дужности прегледао касу свака три мјесеца и да је 20—30 К оставио у каси за текуће потребе, а остале новце послао у српски новчани завод, не би лупежи могли однијети стотине форинти, него само десетине круна. Дакле овако бјеше у каси можда примања од године и више дана, а нико није водио рачуна, да то буде плодоносно и сигурније сачувано. Може неко рећи, ма наш предсједник не ће да се одбор по закону састане, на то му одговарам, да по закону предсједник мора одборску сједницу сазвати, „ако то најмање три одборника узишту". Па, ако не ће ни онда, е онда треба настојати живо, да се таки промијени, јер, који год предсједник не ће по закону да живи, тај не може добар бити. Баш сад се навршују три прва мјесеца 1904. године, за то црквени одбори нека прегледају црквене рачуне своје и нека тако чине свака три мјесеца, и ја сам увјерен, да ће онда мање тужби бити, да се црквени рачуни не воде добро. Желимо ли пак, да нам црквени рачуни потпуно тачно и правилно буду вођени, а ми пазимо добро кога бирамо у црквене скупштине своје, јер, каква је скупштина, таки је одбор, таки су итутори; па се не ћемо кашње кајати и кривити овога и онога. Српска нар. пословица вели: „Како простреш, онако ћеш и спавати", а ја велим, какве људе изабереш, да ти воде црквене рачуне, онако ће се и водити.

Наш чича Тимотије. (Из збирке „Наши сељани"). Јутрос зором умро наш чича Тимотије Предић. Умро човек — рећи — на пречац. С ким год се састанеш сваки каже : Бог да му душу 'прости! Ннје да га хвале да кажем сад после смрти, та није зато, ама беше он ваистину добар човек! И умре човек! Био пре десет дана на вашару у Е . . . . са женом Смиљаном. Кугшо деци опанчиће и још што-шта за кућу па сео под шатру да се мало — рећи — при'вати и тело заложи. У том ето ти наших сељана газда Томе Искрића и Ђоке Палетића. Видели на чича-Тимотији нов шешир па ће тек рећи: А гле ти се поновио, алвалук море, а да него! Ваљда ћеш тек тако проћи ? — Па не марим — одврати чича Тимотије — шта ће те пити, хоћете ли вина ил ракије? Ја се баш десио ту у близини, погледам у Смиљку а жени не беше право ова част, чисто се промену У лицу. 'Ча Тимотије наручи две литре вина. Хо брате, испише она двојица у часу! Тимотије онако по мало сркут'о а богме осладило се после и њему, па поче једну за другом испијати. — 'Гимо — каже Смиљана — да идемо кући, омркнућемо а и деца су сама. — Сад, сад — одвраћа Тимотије па наручи још две. Она се двојица само смешкају и пију. Шта је том нашем Тимотији — помислим ја — та он је бар увек трезвен и разборит! Приближује се већ и вече. Устанем, полако ћу пешке кући. Идем путем а све мислим о овом алвалуку. Кад наједанпут чујем силан топот. Сврнем с пута да се уклоним, а наши сељани се утркују. ГТогледам боље, чујем Тимотијин глас. Јуре коњи као помамни мислиш не стају ногом на земљу. Чујем плач из кола, а ха, то је Смиљана! Ех — помислим — баш је то пиће отров, ето шта учини од онака човека! Кад те вечери проћем послом поред Тимотијеве куће. Чујем у соби плач и јаук, деца запомажу. Уђем унутра. Тимотије лежи као мртав, онесвестио се. Ех није друге, пресече га вино. Јаој — што ћемо и како ћемо — виче Смиљка. У тим ето ти и комшинице Јуле. „А што јаучеш поче она — 'ватај коње у кола па врачари Анђи у С*. Док га она прометне кроз ватрицу и да му серафим траву ни бригете! Урокјето, па то ти је!" — „Море окајте се врачарије — кажем им ја — и лажаре Анђе, и какав урок спомињете. Пустите човека на миру. Тимотији све горе, превија се човек од мука. Кад ту ноћ одвезоше га у друго село некој врачари Анђи. Чујем прометала га кроз ватру и дала му неку траву. Човеку се још горе смучило, па Богу душу! Кад сутра дан Тимотији горе него прошле ноћи. Дао се човек на муке. Отровала га она несретница са травуљином некаквом. Чуо за ову несрећу и отац Владимир свештеник наш па ће отићи болеснику. Ја се баш десио тамо. —' Шта је и каква је то несрећа у кући? — пита домаћицу. — Та ето тај алдумаш и они непријатељи наши! Позлило му. Него да очитате оче молитву. — Хоћу одврати љубазно отац Владимир. Бог нека му се смилује, он му може помоћи. И очита молитву, па ће рећи: Чујме Смњљана! Учинио сам што сам могао, велика је милост Божја! Али учини и ти што ћу ти рећи! Отиди док је за раније у варош по лекара, није ни то далеко. Он је учио и проучавао