Српско коло

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 5.

морао би неки продати крмачу, неки јуне, неки краву, неки можда и вола. Који ништа нема морао би од сеоског кајишара узети ваган, да му у јесен даде два или двоструке новце. Овако је задруга свима помогла. Крмача се опрасила, крава отелила, јуне одрасло, па је тежак то касније могао двоструко скупље уновчити, вратити дуг задрузи а њему опет остане онолико новаца, колико је посудио од задруге. Ко не вјерује, нека упита нашег ваљаног и честитог задругара Ђукана Рајковића. Још стари једног задругара посудили су од једног кајишара 1 форинту. Због њихове немарности тај је дуг нарастао на неких 400 К а интабулиран био. Задругар је добар човјек, али сиромашан, па га не би могао вратити, а да не продаје земље. Ту му је помогла задруга и учинила да му се земља не продаје. Тај задругар зове се Стојан Ликар. Узбринуо се јако био Стојан и сневеселио, и ако је човјек весељак. Али сад опет пролази кроз село веселији шалећи се као обично и комендишући. Даће Бог, па ће он исплатити дуг задрузи па бити још веселији. Кадгод сељаку затреба на кратко вријеме омање новца, за шумску штету, порез или што друго, а случајно се не нађе у њега, задруга помогне. Задругари су добри, нађе се по некоји, који би могао бити ваљанији у враћању зајма, иа није, али ми се надамо да ће и у том бити боље. Прилично дају људи и на сталну штедњу. Ако Еог даде, да се латимо са другим задругама у околици каква већег посла, биће још боље, Кажем да су скоро сви добри у вршењу својих дужности, али свеједно ћу набројити неке, који су врло добри: Симо Шукунда, предсједник, Ђукан Рајковић, Лазо и Стојан Ликар, Лазо Радић, Јован Вучковић. А сви су задругари код своје куће добри, вриједни, међу њима нсма рђавих људи. У задрузи је осим учитеља и нови парох и један бирташ, који уједно тргује са ситнијим стварима. Ето дакле прошла је једна и по година у миру, љубави и напретку. Ми нијесмо богати људи као они Срби по Сријему, Бачкој и Банату, али радимо према својој сиротињи, колико можемо. Тешки су дани настали за Србина тежака; ми смо нешто започели, да олакшамо себи ту тешкоћу, колико се може. А нашло се ето и међу господом људи, којима је жао тежака, који су ради тежаку помоћи без икакве своје асне, па иду с тежацима заједно у друштву и уче их, како ће им бити боље. Зато, браћо тежаци, дижите земљорадничке задруге, помажите себи сами, јер други вам неће

помоћи. Ако у вашем мјесту нема господина, који ћа вас упутити и водити, наћи ће се какав у околици, а може и тежак бистар водити сав посао. Тежачко дијете.

Из биљежака једног лијечника. 2) Примакни. . . . Дошао један сељак и тужи се да већ од силног кашља неколико ноћи није ни ока стиснуо. Моли, ако му већ кашљу нема лијека, да му макар штогод дамо, да мало ноћу спавати може. Узмем ја лијек, који се зове морфијум и хоћу да му на вази одвагнем, јер је то у малој мјери изврстан лијек, а у већој отров. Па како сам врло малу мјеру требао превагне лијек на оној финој вази, и ја одвадих од тога лијека. Гледа мене старац па онако жалостивним гласом, уздахну и рече: Мој Душане, да си ти прави чо'ек, та ти би још примака, а не од те зериЦе (маленкости) још одузима'. Насмијао сам се овоме и казао сам старцу, зашто ја то радим. Кад сам му растумачио, а он вели: „Ваљда ће бити тако, кад ти то велиш". 3) У суду. Позову једном мене суду, да прегледам једног озлијеђеног сељака. Кад сам дошао. тамо, а сељак, чим ме видје, рече: „Боме се ја од овог не дам прегледати. Његов је ћаћа добар пријатељ с онијем душманином, што ме овако крвнички дернуо, па ће нама' направити лаку рану". Из тијех ријечи одмах саи разабрао, куда циља и слутио сам, кад се лијечника боји, да неће бити тешко рањен. Знам својег сељака, и знам, да у таким приликама хоће често да претјерује, не би ли само што више на свог противника навалио. Сељак је био додуше сав по глави, по лицу и по одијелу крвав, јер он неће ни за што да отаре и једну кап крви. Замолим дакле суд, да његове ријечи упише у записник, јер ме увриједио, и ако зна, да сам ја заклетву положио, да ћу говорити ни по бабу ни по стричевима, а осим тога мени су моји сељаци без разлике сви једнако мили и драги. Суд то учини, и ја код прегледа нађем, кад сам му крв отрао, на глави једну једва два центиметра дугачку јамицу, из које је, додуше, много крви истекло, али је рана сама по себи била лака, и да се њих два прије нијесу мрзили, не би овај суду ни дошао. Ја сам рану прогласио лаком и рекао сам да ће без икаквих штетних последица зарасти за пар дана. Суд је кривца осудио због тога на три дана

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.