Српско коло

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 7.

Елем, шта да ти дуљим. Тај дан је слава, а сјутра дан весеље. Просјутри дан нађе се слапчина, иа попусте на мегдану и поспају, али опет не сви, него, кад ови што спавају, устану, онда они, што сједе, легну. И тако се то други дан настави и као на стражи издурава, док тече пива и јестива. Али што нам се од назад двије три године неке новајлије попеше на душу са њиховим изругавањем нашег лијепог обичаја. Кажу, бива, то је неваљало, да се толико дангуби и троши, а ми велимо то је пошвабит' се, кад се само један дан слави. И ми досле одржасмо побједу (па макар са мање којим бравчетом или вочићем. Не смета, кад је на славу). Него издаде нас и Јован Кљако. Ту скоро, кад сам био с њиме на слави код кума Пера, па се заврже еглен о новом хадету на слави. Сви смо се, као и обично, држали старог хадета први дан, али други дан закијамети Јован, да му је прешно нешто озимца посијати, а „учи — вели — јунца Рожету", па ће закаснити са орањем. И једва га, послије свих заклетава, што их Србин има, устависмо „да не квари хадета", него да остане макар до ручка трећег дана. Тај дан и ноћ није ни један хладио мјеста, нити сушио грла. Пило се, пјевало, напијало. У најкраће — славило се по старом лијепом хадету. Трећег дана у јутру, кад смо устали, да се по два трипут прекрстимо, Јован је куњао стојећи. „Ћа рожета!" — продера се Јован на сав глас, онако крстећи се, стиснутијех очију, да смо се сви из полусна стрецнули, па онда удри у смијех. Јован нам рече, да је мислио на Рожету и озимац па ћакнуо. — Вала ти, Боже, већ стар чојек, па хоће по швапски! Издаде нас и оде већ — трећи дан!!! Прислушкивао неколика овамошња кршњака и прибиљежио Махмут Тица из Козица.

Шта се збива у вас и у свијету. Крвава несреЋа у Иригу. У Иригу у Срему догодила се на Спасовдан велика несрећа, због које човеку срце плаче. Дванаест Срба Ирижана убијено је и рањено, јер су оружници пуцали. Двојица Србаодњих: Цвета Пешић, отац шесторо деце и Сава Прокић-Тапајски остали су мртви на месту. Жалост је то велика и грдна рана наша. Догодила се несрећа због комасације земљишта, о којој ћемо ми у нашем листу наскоро писати, јер је потребно да зМамо, какав је то закон. „Нови Србобран" у Загребу донео је из Ирига два догшса, у којима се описује како се та велика не-

срећа догодила, и у тим дописима овако се каже: У понедељак пред Спасовдан отпочео је рад комисије за комасирање земљишта. Народ је био готово сав против комасације, јер у томе гледа неко зло према приликама у Иригу, и јер му се земљиште у Иригу чини незгодним за комасацију. Према закону добију они, који мало земље имају, земљу у близини својој, а они који имају доста земље, добијају земљу даље, јер је лакше као боље стојећи људи могу обрађивати. Али је незгода у Иригу та, што је земља у близини Ирига лошија од оне која је даље. Повереник за комасацију Барић учинио је опет две погрешке, које су народ огорчиле. Он је вадио податке о поседницима земљишта из старе грунтовнице, а то није јавио народу, па су били иозвани на гласање многи већ мртви. У позивницама се вели опет, ко не дође на гласање, узеће се да гласа за комасацију, те би тако гласови „мртвих" ишли у прилог комасације. Затим није обавестио одмах народ, да неподел,ен пашњак, (земљишна заједница) иде у прилог онима, који су за комасацију. То је он саопћио пстом други дан, кад се но народу већ рашчуло, да ће он тако добити већину за комасацију. У среду, у очи Спасовдана, видело се да ће бити бурно, јер се народ скупио пред опћином, а једном грађанину, који је био за комасацију, посечен је виноград. Кад је гласање пре подне завршено, дошло је напољу пред опћинском зградом до речкања н свађе и народ је истукао Стеву Дамјановића, који је бегао испред разјареног света. Затим се свет повратио опћини и тражио од Барића спИсе о комасацији и уверење да се неће комасирати и да се неће пашњак увлачити у комасацију. Кад су све добили, пошли су уз свирку са заставама кроз Ириг, док их није један свештеник умолио да се мирно разиђу. Шта се догодило на Спасовдан^ о томе „Ноии Србобран" овако јавља: На Спасов-дан, као обично недељом и свецем, скупио се био свет на пијаци. Овога пута било их је више, јер су чули за долазак поджупанов, кога хтедоше молити да пусти затворене ради догађаја дан пре. Несрећа је ваљда хтела да оружнпци протерају суду кроз ту гомилу народа ЈТазара Ми^ковића, човека добричину, који целог свог века ником није зла учинио. Кад оружници стигоше у средину народа неко је викнуо: „Ајдемо сви за њима!" И заиста згрнуше се сви и пођоше. Оружници се одмах обрнуше обореним пушкама, вичући: „Назад!" Брат Лазарев Сава Мирковић иставио је гола готово прса пред бајонете. Народ се кретао за оружницима све до суда, уз пут је гомила расла од многих радозналих, понајвише жена и деце Кад су дошли до суда и оружници Лазара спровелп у судско двориште, остадоше три оружника пред капијом од суда. Народ није мислио на какав отпор, јер нико није имао поред себе ни штапића, све је било обучено у стајаће рухо због празника. Оружници у један мах оборише ватру у гомилу. Не да се објаснити зашто су то учинили, кад је растојање н.змеђу најближег, који је први пао на месту мртав (Пешић) и оружника било добрих 12 корака. Други убијени Прокић и тешко рањени Сава Мирковић били су удал.ени 15—20 корачаји од оружника. Уза то, као што рекох, нико није имао уза себе ништа од оружја, ни штапа, ни камена. Чуло се једно 7— 8 метака (нису пуцали заједнички). Одмах је пало, као што прошлп пут споменух, двоје мртвих и неколико тешко рањених. Лако рањених је било такођер неколико. (Мртвих п рањених свега 12 особа). Свет је нагнуо бегати, кад иза леђа" створише се још 4 оружника са запетпм пушкама. Страх је настао ужасан. Свет је појурио у облпжње