Српско коло

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 7.

налажењем згоднога места за књижницу. А ако им треба каква савета, нека се обрате на уредништво овог листа, које ће им стајати на руци у сваком погледу. Крајње је време већ и у нас па зато радимо на оснивању српских народних књижница.

Шта се збива у нас и у свијету. Погодба С Угарском. Већ је седма година, како се између краљевине Хрватске - Славоније и краљевине Угарске воде преговори о нашем државном новцу, колико ћемо ми добијати годишње, а колико ћемо нлаћати за заједничке ствари нама и Угарској. Ми смо већ много пута у овбм иашбм листу говорили, да ми нисмо господари својег новца, своје кесе, или како се то каже, својих финансија. Ми плаћамо, али је кључ од касе у рукама Маџара, јер они воде рачуне о нашим дохоцима. А кад туђин има у рукама наш новац, онда он може и рачунати, како хоће, а не како би по праву требало. Од сваке форинте дохотка, коју краљевина Хрватска - Славонија годишње прими, има она за своје потребе 44 новчића, а 56 даје на заједничке ствари нама и Маџарима. Тако је погођено већ прије тридесет година с Маџарима, и ако то није право, јер ми плаћамо и за ствари, које на нас не спадају. Али то још није све зло, јер има и другога. Има наша краљевина и таких доходака, од државних шума, од жељезница, од војничке таксе, од пошта и брзојава, али од тога не добива она ништа, и ако би од сваке форинте морала добити и ту 44 новчића. Многи опет доходак је много већи, него што га нама рачунају, па смо прикраћени. Ето, због тога се воде већ неколико година преговори, да се склопи боља финансијска погодба. У прошли четвртак дошло је ипак до неке погодбе између оних људи, које је сабор загребачки послао да преговарају у име Хрватске и Славоније, и оних које је изабрао сабор пештански у име Угарск*е. То се одасланство зове: хрватско-славонски краљевински одбор и угарски краљевински одбор, који се латинским именом зове и регниколарна депутација. Према вијестима, које су нам стигле из Пеште, ова нова погодба која ће вриједити до краја год. 1907., (јер је стара истекла 1897. а погодба се склапа на десет година) нешто је ипак боља од оне старе. Маџари не даду све што нама припада, а наш загребачки сабор и његови изасланици немају снаге да прекину све преговоре с Маџарима, па да траже да ми својим новцем сами управљамо. Добићемо од својег новца нешто више него ли досад, али то ће бити само толико, да ће се чиновницима нашим повисити плате, а остало ће остати ■као и досад, јер нећемо имати новаца за друге народне и земаљске потребе. Све ће то тако ићи, док народ не пошаље у загребачки сабор другојачије људе, него што су ови наши Маџарони, који ће друкчије знати разговарати с Маџарима.

ХоЋе да нам отму школе у Угарској. Маџарима није доста птто имају сву државну власт у својим шакама, па могу с народима у Угарској радити, како хоће. Сад, у најновије доба хоће да народима у Угарској, међу њима и Србима, одузму народни језик у школама, па да се дјеца готово само маџарски уче: Они кажу, да нашој дјеци и не треба да науче у школама птто друго осим маџарски. Они неће да школа буде оно што она мора да буде код разумна свијета, то јест да расвијетли дјеци ум и памет, да их научи добру, поштењу и корисном знању, него им је сва брига, хоће ли дјеца знати маџарски. Таке школе, као што их хоће Маџари, само су зло за народ, јер не само, што тиме хоће да одузму преко дјеце народу његов говор, него га ни иначе ничему не науче, што треба човјеку у животу и што се у другим школама код сретнијег и разумнијег свијета учи. И сад нека свако просуди може ли бити у такој држави добра и напретка. Не може нам бити тако ни жао, што Маџари ударају на нас, али нас срце боли, кад гледамо како им и наши људи помажу у томе, па још они, који.би имали бити чувари нашега народа. Ту неки дан састала су се у Пешти госнода, која су вијећала о новом школском закону, по коме ће превладати у Угарској у свима школама маџарски језик. Међу том господом сједио је и будимски владика Лукијан Богдановић, па је и он говорио, да треба у српским школама учити што више маџарски језик. Ето, таке владике имамо ми Срби. Није ни чудо, итто нам овако зло иде у свима пословима. Откуда би требало да нас сунце грије, отуда нас лед бије. Крунисање краља Петра. Ове јесени биће у манастиру Жичи у Србији крунисање српског краља Петра I. У манастиру Жичи крунисали су се стари српски владари, па тако ће се ето крунисати и сада сриски краљ Петар. У данашњем броју доносимо слику манастира Жиче, да наши читаоци виде, како изгледа та српска задужбина. Погибија српских устаника. На узвишици Четирце у прешовском крају, на граници Србије и Старе Србије, погинула су пре десетак дана двадесет и четир млада Србина, устаника из Старе Србџје. Они су се дуже времена спремали да упадну у Стару Србију, па да бране народ од насиља арнаутског. На жалост, за то је спремање дознала аустријска власт, па је јавила Турској. Турска власт пошаље читав батаљун војника под заповједништвом аустро - угарског потпуковника Рихтера, који се налази поред официра других држава у Турској, а који имају да изведу тобоже некакве реформе, то јест поправке и преинаке код жандармерије турске, па да наш народ у Старој Србији и Маћедонији не страда. Турска војска дакле дочека устанике у клопци и поубија све. Новине српске, штампа у Србији и ван ње, криви неке људе у Београду, који су спремали ову чету, због ове погибије. Они су отпремали чету као у сватове, па чим су они млади јунаци прешли турску границу, попадаше као снопови. Ти у Београду који су опремали ову чету, зову се генерал Атанат.