Српско коло

Стр. 1.

ОРПОкТ) КОЛО

Год. 11.

вају у војсци, кад је и онако војнички хљебац горак хљебац. Морамо се тако и ми бранити, јер ако сами нећемо, други, богме, неће водити бригу о нама. Министар рата у Бечу и министар домобранства у Пешти издали су строге наредбе, да се с војницима мора људски поступатч, да се нико не смије вријеђати због народног имена свога, и да се на прописе закона мора пазити. Па кад је тако, онда се не треба пуштати газити. У војсци се тражи послушност, али је гажење и мучење исто тако забрањено. Ето, то смо мислили за потребно казати, јер и онако се већ приближује вријеме, кад ће наши људи у војску под пушку.

Седми Конгрес Српских Земљорадничких Задруга, одржан 12. маја 1904. године у Топуском, изрекао је еднодушно ово : СРБИНЕ, НЕ ИСПУШТАЈ ЗЕМЉЕ ИЗ ШАКА. јер је свака груда, свака бразда, сваки педаљ српеке земље, свака изгубљена кућица, евако напуштено кућиште српеко, што Срби лакомислено из шака испуштају и етранцима продају неизмерни народни губитак, сигурна и неизбежна народна пропает, највеће српско народно нздајетво. (Тако и само тако изгубили смо ми Срби многа српска села, српске општине, па и читаве српске крајеве, где се сада други шире и размећу, а још за коју годину нити ће се знати нити спомињати, да је тамо Срба икад и било).

Браљевић Марко. Народ наш пева у својим песмама Краљевића Марка као највећег јунака, кога, рекли бисмо, од свију својих по избор јунака највећма воли. Тако мисли сав српски народ, једино Црногорци више воле ипак Милоша него Марка. Велики српски песник, владика црногорски ГТетар Петровић Његош, или, како га Црногорци по народну зову, владика Раде, каже за Марка да је турска придворица, али је ипак, вели, српска перјаница. Ми ћемо казати о Марку оно што о њему кажу књиге староставне и што су по њима написали наши учени људи. Не треба никоме да буде криво и жао због тога, што ћемо рећи. Истина може да заболи, али је она корисна, јер нас лечи од погрешака. Па и ако се те књиге староставне не слажу с оним, што народ пева о Марку, ипак ће Краљевић остати у песмама

народним највећи јунак српски, јер га је народ тако опевао. Ево, дакле, што кажу књиге староставне о Марку: После смрти цара Душана (г. 1355, дакле тридесет и четир године пре битке на Косову) настаде у царевини српској неред. Поједини великаши намесници не хтедоше признавати дан једног господара, цара Уроша сина Душанова, него се у својим областима, којима су управљали, прогласише самосталним господарима. Поједини су од њих чак између себе ратове водили. Вукашин, отац Краљевића Марка, био је најпре жупан у једној области, а затим га цар Душан узе к себи, јер је био врстан државник и згодан јунак. После смрти Душанове он је био помагач и саветник нејаком Урошу, који је био слаб владар и није био налик на оца. И док је Урош слушао Вукашина, добро је ишло, јер је Вукашин био човек силне руке. Али се то није допадало великашима, па по савету њихову Урош отпусти од себе Вукашина и он оде у своју област скопаљску, прилепску и призренску и прогласи се краљем српским. Кад се прогласио за краља, он је наумио да савлада поједине намеснике и да их натера да га слушају. Он је најпре водио војну против Уроша и домогао се г. 1366. свога господства. Затим се спријатељи с Ђурђем Балшићем, који је владао у Зети, удавши за њега своју кћер Милицу. А онда искупи војску, па са сином Марком дође до Скадра, одакле је хтео ударити на Николу Алтомановића, који је владао у данашњој Херцеговинп. Али пре тога стигоше му гласови, да Турци све више продиру у Маћедонију и да хоће да је покоре. Вукашин се врати натраг и код Чрномена на реци Марици у жестоком боју потуче Турке. Али Турци изненада, кад је војска после победе и славља спавала, ноћу нападну на Србе и потуку их тако, да је сам Вукашин погинуо у тој љутој битци месеца септембра 1371. После те победе Турци покорише једног по једног српског великаша, па и Краљевића Марка, и они сви присташе да плаћају Турцима данак и да их у рату помажу. После смрти Урошеве, који је умро три месеца после смрти Вукашинове (4. децембра 1371.) и кога према томе није Вукашин убио, као што се прича и пева, састаде се сабор у Пећи да бира једног