Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО коло

Год. П.

Тога Полимца штптп и мплујс аоглавптп господпн котарски управитељ у Вргинмосту Зако. И то су све Станко и другови изнијели и доказали у дописима. Полимцу није било ништа, али су зато. страдавали Станко и његови друговп. Осуђивани су од котарске области неколико пута на четрнаестодневне затворе, а особито Станко, Борота, којп је био трн у оку овој господи. Због увреде поиггења морао је тужити покојни Станко и самог управитеља Заку. али жив није дочекао осуде. Због тог рада били су прогоњени и сад ћу вам исприповједити погибију Станкову онако, како је у „Новом Србобрану" од 22. октобра (-1. новембра) ов. год. изнесено: 12. (25.) октобра око 4 сата послије подне оружничка „опхођа": водник Студен п оружник Цигановић дођоше у друштву с неким у селу омраженим Павлом Завишићем пред кућу покојног Станка Бороте и предузеше преметачину због некакве отете пушке, коју су требали наћи у кући Станка Бороте. Овај им је допустио да му премећу кућу, казавши им, да он те пушке нема, алп да ће се на тај П <гступак потужити. Оружници преметнуше чигаву кућу, п кад је жена Станкова Марија сузним очима замолила, да јој не разбацују удавачко рухо њезине осамнаестогодишње кћерке Анке, јер је то с муком и крвавим знојем састављено, одговорио је Студен овако: „Ако ја овдје останем, однијеће враг сву кућу ову". Послије тога, не нашавши шта су тражили, одоше одмах преко дворпшта до куће брата Станкова Петра Бороте, који пред кућом прављаше метлу п одмах друга ријеч водника Студена била је: „Чујеш, Петре, зашто тн свога брата Станка не свјетујеш, да се он окане различних пискарања и тужаба?" На те му је ријечи одговорио Петар, да он није господар брату своме и да му он не заповиједа. Након тога опет се повратпше оба оружника у Двориште покојног Станка, гдје су га нашли још увијек пред кућом, како са двадесетогодишњим сином Ђуром теше и даље кладу. У 246. броју „Народних Новина" од 27. октобра у којима је врло кратко, али скроз невјерно приказана читава ствар, стоји да су оружници „имали у селу Батинова Коса ухитити ондашњег сељака Ђуру(?) Бороту". Према томе оружнпци су имали налог да „ухите", али тога налога нису они саопћили ни оцу Станку ни сину Ђури. Они су по повратку од куће Петрове зовнули Станка да пође мало с њима, јер да имају на само с њиме говорити, а уједно су призвали Петра к себи. Кад су се нешто поодмакли од куће, кажу укућани, да су они припитали, каква они хоће разговора с њима, али је у тај час воднпк Студен ударио Петра свом силом у прса, тако да је овај одскочпо и забезекнут гледао, шта је то. Кад је то Станко видио, он је ваљда разумио шта се хоће, и побјегао је у скоку натраг у своју кућу уз узвик: „Чуј ево погибосмо" и попевши се на кућни доксат иатвори се од оружника. Оба оружника пођоше за покојним Станком и позваше Павла Завппгића да тражи лотру и какву полугу, и

да се обијају врата на кућп. Станко им је изнутра гласно одговорио, да чим дође сеоски главар (старјешина), да ће онога часа изићи из куће. Они одговорише, да немају кад чекати његова старјешину, и таман се успели на лотру, кад дође главар Јово Борота и нађе их гдје обијају кућна врата. Осим старјешине искупили су се били на ову грају и околни сусједи, око 50 до 60 мушких и женских глава. да виде шта се то догађа. Покојни Станко Борота, чувши глас сеоског главара, отвори врата и изиђе прекрштених руку из куће с ријечима: „Ево, браћо, видите гдје ћу прав здрав погинути на својој сиротињи!" На то се оба оружника, према исказу очевидаца, додирнуше раменима за знак споразумног рада, одмах пограбише Станка и онај час поче Студен бости голорука човјека. Цигановић је држао спремну пушку и одмах је запитао искупљени свијет, јесу ли дошли у обрану, а један сељак у име свију одгоВори: „Нијесмо, већ смо само дошли да видимо шта се ради". Кад је Станко добио неколико рана бајунетом у ноге п стао на ногама малаксавати, у жалости и јаду прИтрча спн Ђуро голорук, не би ли отео оца и десном руком ухвати за рукав очев, а лијевом склони Цигановићев бајунет. У томе часу Цигановић одступи измахну и сјури бајунет под лијеву сису Ђурину. Кад је Ђуро зајаукао и окренуо се леђима прискочи Цигановић и зададе му још један ударац бајунетом у бедру. Ђуро се мртав сруши, а мати му Марија заберјака: „Не убијајте ми Станка, кад ми сина убисте". Оружници одговорише да Ђури није ништа, „него се куја само улуњила". Кад је Станка издала снага и спустио се на земљу, добио је још један бајунет у трбух. На њему је било, како казаше, свега седам рана. Након овог довршеног дјела нађоше оружници кола и тешко рањена Станка ставише на њих и одвезоше га у затвор кр. кот. суду у Вргинмост, камо је Станко стигао око 11 сати ноћу. Кад је за ствар дознао судац Поповић, он је из благородности душе рекао Станку: „То је тај, што шупљике прави!" Кад је кот. лијечник дошао и превио ране, захтијевао је Станко, да га шаљу у болницу глинску. Лијечник је одредио, да се Станку донесг један покривач, јер је било хладно у затвору, а рањеник је лежао на даскама. Ова заповијест није извршена. Станко је остао у затвору с плахтом и јастучићем, које је у колима собом понио. Сутра дан одвезен је у глинску болницу, гдје је истога дана у вече ранама подлегао. Лијечници тврде, да није искључена могућност, да би Станко остао у животу, само да није вожен најприје у Вргинмост у затвор, а из Вргина Моста сутра дан у Глину, него да је одмах однесен у болницу, што је била дужност учинити. При крају овога жалоснора извјештаја морам споменути и то, да је Павле Завишић, идући од своје куће са оружницима до кућа Боротиних на путу рекао људима, који су га запитали, камо иду: „Видјећете, што ће сада бити од Станка и Петра Бороте."