Српско коло

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 3.

Само што један човјек знаде најдаље за прандједа свога како је живио и шта је дожи вио. А народа има који су прије пет хиљада година живјели, па ми свеједно знамо, какав је тај њихов живот био. Увијек је било учених људи, који су то биљежили, најприје у камене и цигљане плоче, касније на кожни папир, па најзад на обични папир. И тако је то све до сада остало. Тако су учени људи биљежили има већ до двије хиљаде година, како је српски народ живио, с ким је ратове водио, с ким је у пријатељству живио, ко су му били краљеви, кнезови и цареви и јунаци, кад му је било добро, а кад зло, зашто је било и једно и друго, ама све, што је читав српски народ доживио у какве двије хиљаде година. Срамотан је онај син, који не мари да знаде, како му је родитељ живио. А ми смо сви дјеца српског народа, а српски народ је наш родитељ. Зато ћу вам ја почети приповиједати у овоме броју о најстаријој српској повјести, па ћу наставити у наредним бројевима, док не дођем до данашњег дана. Које с\? кР ви Срби. Ни сва говеда нијесу једнака, ни пси, ни кокоши, ни друге животиње. Има говеда свакојаке пасмине. Тако је и с људима. Има људи жуте, црне, црвене или бакренасте и бијеле пасмине. У жуту пасмину спадају они Јапанци, што се с Русима туку. Срби спадају у бијелу пасмину. У бијелој пасмини има опет више родова, рпа. Једна рпа зове се Словени. У ту рпу спадају Срби. Осим Срба спадају међу Словене: Руси, Пољаци, Чеси (Пемци), Словаци (Тотови), Бугари, Хрвати, Словенци (Крањци) и Лужички Срби, што живе у Њемачкој. Сва та словенска племена једног су рода, једне крви, све су то браћа једног оца и матере, само што се разиђоше по свијету и отуђише се један од другог. Срби су дакле словенске крви. То име Словен долази од ријечи: слово. Словени су људи једног слова, једног говора, људи који разумију говор један другом. От1{\?д су Срби. Има их међу вама можда који мисле, да су Срби откад је свијет постао живјели у овим крајевима, у којима и сад живе, али то није истина. У древним временима, још прије Христова рођења, живјели су сви Словени у Азији, тамо близу Кине, гдје се с^д туку Руси и Јапанци. Око Христова рођења, прије деветнаест стотина година, живјели су Словени сви, па међу њима и Срби, у садашњој Русији, камо су се доселили из Азије. Сви су Словени били у то доба

један народ, говорили су једним језиком, вјеровали једну, поганску вјеру и поштовали једне исте обичаје. Био је то многобројан народ, који је силан простор земље заузимао. Живот сјшсцог народа то древно доба. Немојте мислити, да су Срби и Словени били у то прадавно доба какви дивљаци, који нијесу ништа разумјели. Сачувај Боже. Већ у то старо доба био је то народ питом и напредан у свачем. Стари Словени били су крупна, висока тијела, риђи људи. Живјели су у задругама великим. Куће су им биле од дрвета, јер је онда било силесија шума. На свакој кући је било повише врата, да се може у невољи лакше утећи, јер су времена била немирна. Око сваке куће била је задружна земља, па иза те земље долазила је земља друге задруге и усред ње опет кућа. Знали су добро обрађивати земљу, дизати стоку, бавили су се и воћарством и ■пчеларством. Алатљике су им биле од жељеза и мједи. Жене су знале правити платно и сукно. Знали су и најпотребније занате а било је нешто и трговине. За новац нијесу знали, а ни за писмо. Плаћали су стоком. Само су богатији имали по више жена. Жене су људи држали као себи равне и нијесу их овако млавили и гњавили, како Срби тежаци сада раде по Неким крајевима. То су Срби научили касније од других народа. Били су људи јако гостољубиви и весељаци. Најстрашнија је срамота била увриједити госта. Био је то миран народ. Није волио наваљивати на друге народе, али ако би ко на њега навалио, јуначки би се бранио. Оружје им је било дугачко копље, кратка сулица, мач, праћка и отрована стријелица. Имали су и каменитих буздована, топузина. Вјеровали су, да има много богова. Главни им је бог био Перун громовник, који је пуштао муњу и гром. Бог Дажбог чинио је људима добро, а Црнобог зло. Морана је морила људе. Лада је сијала љубав међу људе. И много других још богова поштовали су они. Вјеровали су и у виле, вјештице, суђенице, змајеве и вукодлаке. Доста је тога остало међу Србима тежацима све досад. Главне су им мане биле : неслога и примање туђих обичаја. Несложни су били страшно. Племена су се клала међу се, звала туђине у помоћ и тако се затирала. Племеном је управљао жупан. У свако племе ишло је неколико родова, а у сваки род неколико задруга. Па и сад смо ми јако несложни. Друго: лако су примали туђе обичаје и тако се одрођавали. На нашу срамоту има и сада доста господе српске, која међу се само