Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО КОЛ0

ГоД. II.

њемачки и мађарски говоре. А има и тежака, који се бог зна како дуче и бане, ако знаду двије три туђинске ријечи или ако навуку на се туђинске крпе. За двије хиљаде година нијесмо се памети научили. Дуго и дуго година живјели су Словени тако у садашњој Русији. Трајало је то све до Три стотините године послије Христова рођења. Тада настадоше ужасна немирна времена, народ поче ударати на народ, стаде се крв потоцима лијевати, све се крене са старих мјеста и узе тражити нову домовину. Па тако се почеше комешати и Словени, а међу њима и Срби.

Руско-јапански рат. Прсд (И \?КДенол\. Генерал Куропаткин и заповједник његова генералног штаба ген. Сахаров јављају скоро сваки дан о мањим сукобима, које има руска војска пред Мукденом с јапанском. Иначе озбиљнијих и већих окршаја и битака нема. Појачања долазе Куропаткину, али долазе и Јапанцима. Куропаткин јавља, да је студен у Манџурији жестока, а особито су хладне ноћи. Кад су код нас најхладније ноћи, оне још нису никад онако хладне као оне у Манџурији. Војници ее руски налазе у земуницама, имају добро одијело, а Јапанци тако исто. За Јапанце је настала једна велика незгода. Лука Инкау, која лежи сјеверозападно од ПортАртура, била је главно мјесто, одакле су Јапанци допремали храну и војску. Сад се та лука почела замрзавати и Јапанци морају дугим и обилазним путом, да шаљу ствари, особито храну и муницију. Па баш није велико ни задовољство у ЈаПану због рата. Јапанцима је говорено, да ће рат бити сасвим готов за шест мјесеци, а ево десет је мјесеци рата већ прошло, а краја му још ни данас не може човјек догледати. Свака земља страда од рата, али Јапан је и мањи и слабији од Русије па страда грђе. Страшни су то трошкови, а каква ће бити истом накнада ратна, ако побиједи Русија, као што изгледа да хоће ? Ој ( о Портарт^ра. Око тврдога рускога града пролева се крв непрестано. Седам је месеци прошло, како Јапанци ударају на Портартур, љуто, очајно, наилазе на мине, лете у зрак, падају као снопље, а град се не предаје. Оне страхоте не даду се описати. Траје јуриш и нападај по неколико дана, падне по 10 хиЉада људи с јапанске СТране, али они наваљују послије краћег или дужег одмора даље. Недавно су ипак постигли Јапанци приличан успјех. Након седам месеци

заузели су један брег код Артура, који се зове Високаја и одатле могу згодно пуцати на саму средину града и на један дио луке. Али да заузму Портартур, за то треба још дуго времена, а даће дотле Бог и срећа јуначка па ће се прилике на бојном пољу променити. Балтијсца морнарица, која плови у помоћ Портартуру, креће се непрестано напријед. Адмирал Рожественскиј већ је превалио велик дио пута, преко половице, и држи се да ће још за мјесец и по дана стићи на своје мјесто. Јапанци ће их дочекати и подијелити мегдан. Ко ће однијети побједу Того или Рожественски, не зна се, Русија за сваки случај спрема сада већ и трећу флоту.

Нз лијечничке торбице. Слијепац Ни^ола. Дошао човјек у болницу, да му се скине мрена са очију, јер већ десетак је година томе како је почео слабије видјети, а три како не види ништа, него само опажа „зраку жараног сунашпа". Лијечници предложише Николи операцију и он пристаде; операција лијепо испала и Никола на једно око види и ако не онако како је негда било. Дошло вријеме, да се Николи и друго око оперира, али он не пристаје. Ја га упитах: „Зашто, јадан не био, не би дао да се оперираш". А он ће мени: „Мој господине вјерујем ја Вама све, али шта ћу онда; свијет ме већ као слијепца позна, и тако се прехрањујем, а да ми и другу мрену скинете, крепа' би од глади". * Тако овај човјек воли остати без очњега вида, само да не мора радити. Без озбиљна рада нема напретка ни појединцу човјеку, ни народу. Баба Јана. Чим сам једног дана ступио у болницу, чујем гдје кука жена. Приђем к њој и упитах је: „Зашто плачеш, драга?" а она одговори: „Како не бих плакала, кад сам ослијепила пред неколико дана". Ја ју стадох испитивати, како је болест започела, како ју је бољело и чим се лијечила. А она ће на то: „Почеле су ми очи црвењети и пећи ме, ја сам метала ледену воду, али то није помагало, послије сам метала телеће сирово месо на око и ни то ми није помогло, шта више, било ми је горе, а метала сам, господине, што гођ ми је ко рекао и тако ослијепих, помозите, помогао и Вама Бог". Стадох ју даље испитивати какови су то други лијекови били, које је употребљавала, и она ми