Српско коло

Год. III.

СРПСКО КОЛО

Стр. 5.

Сваку своме милом заручнику: Станку Јанку, Миру Десимиру, Ј1'јепу Јану, њеном Радовану, 135 А Марко је њима кумовао Није шала Марка звати кумом! А шта оста на Тиморцу брјегу ? Ту су пали орли љешинари, Дуго ли су туна благовали, 140 Благовали и кости разњели; Салт осташе три лубање празне, Остадоше на Тиморцу бр'јегу У њима се и сад гује легу. Из „Снохватица* Змаја Јовава Јовановића.

Из Русије. Немири у Р^сији. Радницима и у другијем земљама није баш како би било право и како би они хтјели. Тако и у Русији треба много шта у том погледу, да се поправи. Они су у Петрограду обуставили били рад у фабрикама, те захтијевали да се законом уреди и поправи њихово стање. Том приликом дошло је до немира у Петрограду, те је војска морала правити реда, па је било и мртвих глава. Послије тога цар је наредио да се састави комисија, у коју ће и радници своје заступнике изабрати. Та комисија ће се састати 3. марта и почети свој посао, па да уреди ту радничку ствар. Због тога је било и у другијем крајевима Русије радничких немира, а има их још и сада гдје гдје. Све то није пробитачно за Русију, кад сад ратује с Јапаном, јер у фабрикама се ради што је и за војску потребно, па ако се и у фабрикама не ради, онда не достаје и онога што треба за војску. Све ове немире потпирују још и непријатељи Русије извана баш због тога што ратује. Земсни Собор. Земски Собор био је у Русији као народна скупштина, у коју је прије руски народ слао из свију страна Русије своје заступнике, па би се онда с царем савјетовали о државним пословима и законима. Тако се то радило прије својих 200 година, но послије се није састајао, изишао из обичаја, што се каже. Већ је у овом листу било говора о том, како је цар обећао, да ће завести промјене у управи и судству. Руски народ тражи сад, да и он има свога гласа, када се донашају закони, да управа буде народнија,

да министри буду одговорни народним посланицима. У ту сврху имао би се састати овај Земски Собор, да то све претресе и уреди, но цар још никако да се одлучи, да га сазове. ЈЈбијство велицог цнеза Сергија. У Москви погинуо је претпрошле суботе царев стриц велики кнез Сергије. Када се возио из своје палате у купалиште, бацио је један човјек бомбу под његова кола. Бомба се распрсла и разнијела сва кола, а кнез је остао на мјесту мртав. Исто је тако погинуо и кочијаш. Оног човјека су ухватили и суд ће му да суди, а кнез је сахрањен у прошли четвртак у московском манастиру Чудову, одакле ће послије бити пренесен у Петроград, и ту сахрањен у гробницу руске царске породице. Говори се, да је за то погинуо, што је био противан, да цар народу даде слободе и да се сазове овај 3. Собор.

Пази што радиш, Освануо баш дан Божића, а нас неколико идући из цркве с јутрења сретосмо гологлава старца. Један од нас упита: „Ма ко ти то умрије, о Никола!" „Да умрије" — рече старац — „не би ми ни за половицу жао било, већ погибе, гдје се ни надао није. Сретна ова млађарија пошла јутроске на јутрење, па пуцају из револвера, канда ће на војску, и у томе пушкарању довати једно зрно и мога Стојана и с црном га земљом састави, јадан ти сам, баш на дан Бога и Божића". На то га почесмо даље испитивати, ко га и како га уби, да ли хотимице или с неопрезносТи; он на то састави обрве, као да се нечем присјети па рече: „Ја не знам ко га уби, прошиша му зрно кроз лијеву руку, па онда с банде на банду и испод десног пазува изађе ван. Идем саде к суду тужити". И ми се растадосмо. Други дан дошла комисија судбена. Почео судац истражитељ преслушавати људе и испитивати како се то догодило. Старом се Николи то испитивање предугачко учинило, па рече суцу: „Оставите Ви то мени, ја ћу мање испитивати, али ја ћу ипак једнога наћи, који ће ову мушку платити главу". И то рече тако мирно, да је свима неугодно било, гледајући пред собом старијега човјека, гдје не премишљајући много, тако крупну рече ријеч, спремна да сам себи кроји правду, па макар још једна невина душа отишла Богу на истину.