Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО коло

Год. Ш.

Српока повјест. 7. Стеван 5?рош=Дечанс1<и. (Краљевао од 1321 - 1331.) Чим нестаде са свијета јуначког и мудрог краља Милутина, пођоше Срби мало унатраг. Одмах плану буна против Стевана Уроша. Хтио је бити краљ Константин, брат Стевана Уроша по оцу, син Гркиње Симониде, а хтио се закраљити и Владислав, брат му од стрица Драгутина, брата Милутинова. Али је сав народ био уз Стевана Уроша, те изабере њега за краља у граду Пећи и метне круну на главу њему и сину му Душану. Тада Стеван Урош удари најприје на Константина, разбије му војску, а Константин погине у боју. Иза тога обори се на Владислава те и његову војску смлави. Владислав побјегне у Мађарску. Стеван Дечански био је човјек миран, није волио водити ратова. Кад је свладао буне, мислио је да у миру унапређује своју земљу. Али му не дадоше други. Зет му, бугарски краљ Михаило ГП ишмановић, који је узео Стеванову сестру Неду за жену, отјера њу, па узме за жену кћер грчког цара Андроника. Кад се тако опријатељио с њим, позове га, да у друштву ударе на Србију, отму је и подијеле. Црн се облак надви над Србе. Срби сами, а у душманском. табору војска цара грчког, бугарског, а у бугарској војсци силни Татарии помоћна војска влашког војводе Иванка Басарабе. Али срећа послужи Србе. Душмани не навалише заједно, већ се договорише, да Бугари ударе од истока, а Грци од југа; у сред Србије да сс састану и да је растргају, Да ударише сложно одмах с почетка, пропадоше Срби, јер бугарска је војска сама за се била много већа од српске. Стеван Урош ту погрешку душманску добро употреби, па намисли, да најприје крене са својом во.јском на Бугаре, па ако њих разбије, онда на Грке. Бугари провале први у Србију и стану страшно палити и пљачкати по Србији. Српска војска се сустави код мјеста Велбужда на ријеци Каменчи и ту дочека Бугаре. Српски краљ најприје понуди бугарском краљу, да се помире. Он му поручи: Опомени се, да ти ништа нијесам учинио, зашто дакле да ти уништаваш српски род? Ако си тако силан, ратуј с дивљацима, а не ударај на Хришћане : Помисли само, колико ће матера дјецу изгубити, колико љуба и сеја закукати? Бугарски краљ му отпоручи:

Ако не подвргнеш врат свој под моје ноге, уморићу те највећим мукама. Дакле мира није било. Сутрадан у суботу 28. јулија 1330. год. дође до страшног братског боја. Срби су знали да их је пуно мање, па намисле тај мањак накнадити мудрошћу. Срби се лијепо до подне сложе у бојни ред, па ударе управ у подне на Бугаре, који се још нијесу били распоредили. „Идите, дјецо у име Господње" рекао је Србима краљ Стеван Урош. Срби се доиста као муња оборише на Бугаре. Дође до страшног, крвавог окршаја. За мало, па се поље покри бугарским лешинама, а Бугари стадоше на све стране бјежати. Срби се натисну за њима, и ту настане прави покољ. Сам краљ бугарски Михаило бјежаше из све снаге из тог покоља, али му коњ посрне, Срби га сустигну и убију. Хиљаде Бугара и њихових савезника покрише својим лешинама бојно поље, силни бише заробљени особито многобројна бугарска властела (племићи). Просте војнике Бугаре Срби пустише кући слободне, а бугарске великаше метнуше у окове. Неколико хиљада заробљених Татара исјекоше Срби до једног, а тијела им оставише несахрањена за храну гавранима и орловима. Краља Михаила сахранише Срби свечано, како и спада краља. Крви се толико пролило, да је ријека Струма текла крвава. Срби заплијенише грдан плијен, сав бугарски табор. Послије боја провали српска војска у Бугарску. Бугарски великаши понуде Стевану, да узме Бугарску себи, да је споји са Србијом. Стеван узме само оне земље у којима је живио српски народ, а у осталој Бугарској постави за краља свог сестрића Шишмана другог, сина погинулог краља Михаила и сестре своје Неде. Кад је свршио с Бугарима окрене се Стеван Урош на Грке. Али Грци сами побјегну из Србије, кад чуше за бугарску погибију. Срби отму натраг ону земљу и градове, што су их Грци били заузели. С плијеном, што га је заплијенио, сагради Стеван Урош дивни манастир Високе Дечане, па га зато и прозваше Стеван Дечански. Није Стеван Дечански дуго живио послије овог рата. Његова друга жена, Гркиња Марија, радила је о глави сину од прве жене, краљевићу Душану, великом јунаку, који се прославио највећма у боју код Велбужда и окренуо бојну срећу на српску страну, а ког је народ зато заволио. Она је хтјела да српски краљ буде њезин син Синиша, а не Душан. Властела се зато побуни, али се буна утиша. Али кад Марија не хтједе ни даље мировати, већ узе и даље радити о глави Душану и прогонити са краљевског двора Србе, а намјештати свуда