Српско коло

Стр. 6.

СРПСКО коло

Год. III.

ђарица у оном часу кад клип паде на земљу, стаде на њега, и поче га под ногом окретати и за трен би кукуруз окруњен, затим цакну ногом комушину, окрену се и оде пјевушећи даље. Швабица, остарија жена, сагну се и покупи онај кукуруз, помијешан са пијеском и врже га у неку котарицу, а док га је купила, полугласно рече: „П)б5 15' 1иг сНе Оапз'". (То је за гуске добро). Србин, човјек од неких тридесет година посматраше то све као и ја и ћуташе све дотле, док се Швабица не сагну да купи зрње, па онда чисто подругљиво рече: „Ух, ух, али ћеш се обогатити". Кад сам то видио створи се преда мном слика народног живота у Сријему посљедњих педесет година. — У то дојури влакијачисто поражен ступих у њ, па видјевши с каквим непријатељем српски народ има да се бори, и колико ће се још борити морати, сјетихсеоне реченице: „Ко презире мало, није вриједан великога". ДугианЂ Павловичг.

Наш§ друго Косово. Кућа му је на сред села. Лепа кућа од саме цигље са красном оградом. А бациш ли поглед у двориште, видићеш да је пуна кућа свега. Ту су ти велики- пластови ■ сена и • грахорице, ту чардаци и друге зграде пуне хране. То је кућа чика Симе Борића. Мало друштво у кући: сем њега син му Аксентије и 'снаха Анђелија са двоје дечице. Разболела се једног дана сНаха Анђелија. Богу душу! Звали свештеника да чита молитву. Кад је свршио свештеник, тада позва Чича^Симу у кућу саветујући му, да и лекара позове. Чика Сима се снебива. Спустио главу доле па ћути. Види се хтео би нешто рећи свбм духовном оцу ал не може. Боле, боле -— ту на срцу — говорио је у себи чика Сима. Испратио је свештеника до врата у дворишту па га онда заустави. „Нећу да ћутим, нећу... Оче!" — Шта је чика Симо? — Не, не, не могу, не могу рећи! Стид ме је! Срамота ме је! 0 мој оче! -— Говори чика Симо! Што речеш мени биће као закопано. — Знам оче — ама то што се у мојој кући догодило... слушај! Моја снаха Анђелија није од Божје воље болесна. — Како то Симо? — Ето како! Јуче дошао син са орања. Гладан уморан. У кући треба штогод да се скува а она лежи. Видим син ми тужан и невес'о. Устумар'о се по кући а све хуче. Онда Наједанпут долети мени па ће рећи: бабо! \ ■' - Ој!

— Изгубићемо — каже — Анђелију. — А зашто сине? ♦— Ех зашто, наше зло! Била је — да простиш бабо — тешка, носећа. Бог је дао бабо, и ти би имао за кратко време и трећег унука. Ама ето несрећа — тровала се. Еј наопако и у зао час! А што то уради кукавица? Зар то у мојој кући? — Тако бабо — каже Аксентије. — Пила је неку траву, дала јој нека врачара.

Старац заћута и задрхта. Из ока му се скрунише две сузе. Да, несрећа је то велика мој Симо — прихватиће свештеник. Знам ја то одавно, видим, одавно видим шта Српкиње наше раде. Није ми то првина да чујем о несретном тровању чеда свога — греху црном. Да Симо, одавно видим ја то. Српкиње наше неће да роде. А то ће нас упропастити. Слушај Симо! На Косову смо изгубили царство, али ова мода, луксузи, свадбе, даће и пијанке и ово несретно тровање утробе своје — то је Симо друго наше Косово. Тужно и несретно Косово. Збогом Симо! Тешко нама Симо! Јов. Ж. Вута.

Нувајте се туђих генга. Већ смо имали прилике, да опоменемо Ср.бе сељаке, да се чувају разних агената, који им нуде разне Машине, алате, пољопривредне справе. Исто тако треба се чувати оних, што нуде да осигуравају дјецу до удаје или женидбе, људе доживотно и зграде, а и оних што свијет маме у Америку. А највећма се треба чувати оних, који нуде новац на зајам. Увијек треба запитати свог попу, учитеља или ког другог ученијег човјека, кад дођу такви агенти или још боље с њима се не треба упуштати ни у разговор. Тежак човјек није кадар просудити, вара ли га онај агенат или не вара. Сад смо дознали, како је једно мађарско осигуравајуће друштво из Будимпеште, ухватило чак једног Србина тежака близу Петриње, да му буде агенат, да међу тежацима купи оне, који би ради осигурати себе или дјецу или за дјевојке опрему добити, кад се буду удавале. Друштво му даје неку јадну крајцару, а себи вуче корист. Он мора непрестано трчати, купити оне који би се ради осигурати, па занемарује свој тежачки посао. А ко зна какво је то мађарско-чивутско друштво, хоће ли пропасти или не? Да је ближе знали би за њега ? Ако друштво пропане, па они тежаци, који су се осигурали изгубе свој новац, тешко ономе, који их је навукао, да се осигурају. Ако је какав човјек из бијелог свијета, не могу до њега тежаци, али ако је тежак, комшија, јао ! си га њему. Истог тога тежака окупило је једно чивутско друштво чак из Швајцарске, да буде његов агенат, који ће наговарати наше тежаке да иду у Америку. Зато