Српско коло

Год Ш.

српект) коло

Стр. 5.

Смрт капитана Зиновјсва. Гардијски коњички капитан Алексиј Алексијевић Зиновјев, који је отишао на бојно поље манџурско, погинуо је као јунак приликом једног извиђења. Јапански листови овако описују њеГ0В У јуначку смрт: Капитан Зиновјев видио је да је опкољен од непријатеља, а првога је уочио међу њима војникаМинамидана. Не хотећи се предати, ухватио је за револвер и неколико је кугала пролетело мимо уши војникове. Минамидани побеже натраг и на растојању од десетине корака паде к земљи и стаде пуцати. На прв« хитац његов капитан Зиновјев беше рањен у ногу, паде, али се у часу диже, ослони се на једно колено и поче пуцати на Минамидана, који је такође био опалио, али промашио. Затим Минамидани опали трећи. пут и Зиновјеј паде мртав погођен у груди. Он је убијен, свето и часно испунивши свој дуг. Јапански лист „Ници-ници-Симбун" донео је извештај о погребу капитана Зиновјева. Одмах јс ископан гроб Зиновјеву, а касније затим по наре^ењу заповедника лепо уређен, камен метнут, постављен висок ступ с таблом, на лицу ступа изрезан крст, под њим руски натпис, а затим јапански: Могила (гроб) сотника Зиновјева, руске државе, 2-ог читинског козачког пука. На таоли је опет написана ова забрана: „Нменом прве војске бригадног генерала СибуЈа забрањује се дирати у ову могилу". Кад је сав иосао био готов, бригаднп га је официр Хасегава прегледао, а онда свештенпк будистички запалио фимијан и очитао молитве за покој душе. Јапански лист овако завршава свој жалосни извештај: Господар гроба бпо је по чину и служби млад човек, пуннаде; тај млади војник, да испуни свој велики дуг, нијс се колебао растати с родителл1ма, оставити браћу и сестре, оставити љубав срца свога, и отићи на хиљаде врста, трпети сву силу невоља и после свега тога скончати у глухом непознатом кланцу. Његов гробни споменик постављају војници непријатељске стране, погребне молитве чита над њим служилац туђе му вере и он, затајивши у себи тугу, која не умире, вечно ће почивати под оним боровима, усред зеленила око њега. Сузе болног саучешћа иду саме из очију. Лист „Руски Инвалид" додаје, да остатци јунака неће вечно почивати у „туђој" земљи.

Чиј је прстен, оног и дјевојка. Српска народна песма. Три путника путем путоваше, Путујући сретоше девојку, Стадоше је даром даривати:

Један дадс струк ситна босиљка,. Други даде зелену јабуку, Трећи даде златан прстен с руке. Који даде струк ситна босиллса. Онај велн: „Моја је девојка"; Који даде зелену јабуку, Онај вели: „Моја је девојка"; Који даде златан прстен с руке, Онај вели: „Ајдсмо судији, „Да видимо, чија јс девојка." Кад дођоше на суд пред судију: „Суди нама, честити судија! „Ми троица путем путовасмо, „Путујући сретосмо девојку, „Стадосмо је даром даривати: „Ј.сдан даде струк ситна ббсиљка. „Д.руги даде зелену јабуку, „Трећи даде златан прстен с рукс; „Судп нама, чија је девојка?" Ал' говори честпти судија: „Восил.ак се од мириса даје,' „Јабука се од милости даје, „А прстен се даје по закону; „Чпј је прстен, оног и девојка." .

Седми Конгрес Српских Земљорадничкпх Задругп, одржан 12. маја 1904. годпне у Топуском, пзреадо је једнодушно ово : СРБИНЕ, НЕ ИСПУШТАЈ ЗЕМЉЕ ИЗ ШМА, јер је свака груда, свака бразда, сеаки п@даљ српске земље, свака изгубљена нуЋица, евакв напуштено кућште српско, што Срби лакомислено из шака иђпуштају и странцима продају — н@измерни народни губитак, сигурна и неизбвжна народна пропаст, највеће српско народно издајетво. (Тако и само тако изгубилп смо мп Србп многа српска села, српске општине, па и читаве српске крајеве, где сс сада други шпре и размећу, ајош за коју годпну нитп ће се знати нити спомнњатн, да је тамо Срба икад п било).

Комасација. I. Кад јс чо^уск у давна незапамћсна времена махнуо скитнички ловачки и пастпрски живот, па почео обрађивати земл>у, свака јс породица имала сву своју државину ('посјед'<•),. на окупу. Што се човјек више приближавао' садашњем времену, то му се више државипа кидала на мањс дијелове или насљедством плц по-клоном

У наше ваконе . увукла се наказна. рнјсч ,посјед" (њем. „Сезиц"), и 4.ко ерпски народ има красну ријеч држава или државина, као што се види из пјесме: Хоћу тебе, слуго, поклонити У државу земл.у Босну славну. Што сам тесе, бане, поклонио Земљу Босну у твоју државу.