Српско коло

Стр. '1.

СРПСКО коло

Год. Ш.

Већ се много чета одметнуло у гору, на мно1"о мјеста било је већ боја између српских чета и Турака, Арнаута и Бугара. Доста браће Из краљевине Србије отишло је у помоћ својој браћи у Турској. Има и официра српских, који су оставили своју службу и мирни живот у Србији, па отишли браћи у помоћ. Доста пута су српске чете осветиле се српским зулумћарима, доста пута натјерале у бијег душмане. А гдје је дошло, да Срби морају умирати, умирали су весело, Као да иду у сватове, а не у смрт. Најславнији бој био је код села Челопека. Против 132 српска четника борило се 1000 што Арнаута а што турске војске. Послије дугог, јуначког боја буду Турци и Арнаути разбијени. Изгубили су 280 мртвих и рањених, а Срби 13. Како се јуначки знаду борити ти четници показује јуначка погибија седморицс тих четника код манастира Пчињског. Ту је турска војска опколила седам Срба четника. Послије дуге борбе, кад су Срби испуцали сву муницију одлуче, да се живи не предају Турцима. Двојица се некако пробију кроз Турке, и то један рањен, а осталих пет пребију своје пушке, скупе се у рпу иједан баци посред њих бомбу, која их разнесе на комаде. Турци су имали великих губитака, а од Срба не заробише ни једног, а ни њихова оружја. Исто тако јуначки погибоше 10 српских четника код Табановца, а неки дан двије чете, једна под војводом Ђорђем Скопљанчетом код Петраљице а друга под војводом Аксентијем Бацетићем Рујанцем код села Бељановца. Аксентије је био официр у руској и српској војсци. Обадвије ове чете издали су Бугари Турцима. Ниједног четника нијесу Турци заробили. Сви изгибоше као Обилићи, скупо продавши своје главе, јер је Турака много више погинуло. Једне чете гину, друге ничу као гљиве послије кише. Народ је трпио и трпио, па кад је већ трпљење додијало, народ се лаћа оружја. Ми не можемо одавле помоћи својој јадној браћњ Можемо се молити за њихове јуначке душе и угледати се на њих. Као Што се они бију оружјем, требамо се и ми бити са законом у руци за своје добро и образ. Њиховим ће душама бити доста, кад виде, да се Срби свуда држе као људи, а не савијају се ни пред чијом еилом.

Вјечни покој њиховим мученичким тијелима и душама! Дај Боже да из њихове крви никне слобода оном народу, за који су они положили своје главе.

Мајка, сеја и љуба. — Српска народна песма. Млад се Јово по чардаку шеће, Под њиме се чардак проломио, Те он сломи своју десну руку; Брзо му се љекарица нађе, ЈБекарица, из горице вила, Али млого иште љекарине: Од матере б'јелу десну руку, Од сестрице косу с уплетњаком, А од љубе ђердан од бисера. Мајка даде своју десну руку, Сеја даде косу с уплетњаком; ЈБуба не да ђердан од бисера: „Не дам, Богме, мог бисера б'јела, „Ја сам њега од оца донЈела." Ражљути се загоркиња вила, Па отрова рану Јованову, Умре Јово, жалосна му мајка! Закукаше до три кукавице: Једна кука, никад не престаје, Друга кука јутром и вечером, Трећа кука, кад јој на ум падне; Која кука, никад не престаје, То је јадна Јованова мајка; Која кука јутром и вечером, То је тзокна Јованова сеја; Која кука, кад јој на ум падне, То је млада Јованова љуба.

Српска повјест. 13. Пропаст Србије. Ђ\Јрађ Бранцовић. СОд год. 1427. до 1456.). Послије смрти деспота Стевана Високог постаде српски деспотЂурађБранковић, нећак Стеванов, син Вука Бранковића, зета цар Лазарева. Ђурађ Је био и јунак, и мудар и добар човјек, а уз то врло богат. Био је већ стар, кад је постао деспот Србије. 29 година владао је он Србијом. Читава њргова влада није бИла ништа друго, до читав низ патња, мука, несрећа и његових и српског народа који је жи« вио у Србији. Несретнијег владара од њега тешко Да има. Вадава му је било и јуначко срце, и велика љубав за српску ствар и ЈзеликИ његов ум. Оно шТо је на смрт осуђено, мора пропасти. А Србија је била осуђења на смрт. За тридесегак година иза смртиБајазитове Турци