Српско коло

Стр. 6.

СРГ1СК0 КОЛО

Год. 111.

Многи се политичари надају да ће ипак доћи до мира. Хоће ли се те наде испунити, видећемо врло скоро. Не само за Русију, него за све нас Словене, особито за балканске државе, била би права срећа, да се склопи мир. Ова прилика, кад је Русија забављена на Далеком Истоку дошла је била као наручена, да непријатељи наши и свију балканских Словена кроче напред и да покушају омрсити брк оним масним залогајем, за којим им срце одавно гине. Да ли ће доћи до мира? Због скупоцене руске крви хиљада и хиљада људи, због велике Русије, због нас малих словенских народа и држава, ми то морамо желети. Русија не да ни копјејке накнаде ратне штете Јапану, али му је, као што неке вести кажу, приправна дати пола Сахалина. То је руска последња реч. У понедељак се одлучивало о том . Дај Боже, да до мира дође.

Једно зло. По закону опћински биљежници могу правити купопродајне уговоре. То је наређено зато, да се народу олакша. У општинн је то лакше, јер је општина и најближе ратару. Особито код задруга, у којима често има подоста чланова, лакше је обавити посао код општине и с мање трошка. Али често опћ. биљежници не знаду закона, па начине купопродајни уговор, и ако се дотична земља због неких запрека не може продати или кад праве уговор, не обаве све оно, што закон наређује, да уговор буде ваљан. Неки чиНовници ураде то и зато, што хоће да заслуже, бриге њих за ратаре. Кад уговор не ваља, не може се земља пренијети, те често због тога дође до парница, свађе, туче, па богме и до крви. Тако смо опет сазнали за један случај у Банији, гдје је биљежник начинио неваљан уговор, те је дошло до парнице, која је дуготрајна, па ће прогутати више новаца, него што земља вриједи. А може бити и већег зла. Ратари требају зато, гдјегод се може, отићи адвокату или јавном биљежнику, па им рећи, да добро пазе има ли каквих запрека продаји и да уговор начине тачно, како закон прописује. Истина да је адвокат скупљи, али често и биљежници више рачунају него адвокати. Исто тако треба и биљежнику прикричити да добро пази. А више власти, котарске области, жупаније и влада требале би строго пазити, да биљежници ваљано врше свој посао и казнити их, ако га не ураде честито. Биљежнике, који оволико зло народу праве, треба пријавити вишој власти. Није лако јадном ратару стотине круна бацати на парнице. Срби адвокати и јавни биљежници, ако у њима има и трун српског срца и крви, требали би да народу српском овај посао што јефтиније ураде и да му помогну, како ће се избавити из биједе. Србин Србину треба да помогне, јер друкчије зло у туђици.

Шта нам пишу из народа. „Српска читаоница и књижница у Варешу" у Босни. Дана 31. августа о. г. одржана је народна скупштина у Варешу, која је сазвата од свештеника варешкога и трговца Милана Симића. Главна сврха те скупштине била је оснивање српске читаонице и избор привременог одбора, који ће послати „Правила" земаљској влади на потврду. Скупштина је била добро посјећена како од стране Срба православне вјере тако исто и од стране Муслимана. Пошто су прочитана правила пришло се је тајном избору привременог одбора. За предсједника је изабран г. Милан Симић Шишков трговац, за потпредсједника г. Неђељко Јојић, а за одборнике г.г. Максим Јовановић свештеник, Велемир Радојчић, Никола Пантић, Мухамедага Омерагић и Алијага Мулић. Привремени одбор је послао правила земаљској влади на потврду, која ће земаљска влада сигурно што брже потврдити, јер су иста правила од ријечи до ријечи потврђена у Фојници код Гацка. , Господине уредниче! Позивом на главну скупштину апелује се на слогу између нас Срба у Варешу, је'р већ одавно су у некој свађи између себе куће Симића и Ристића, двије најугледније куће. Поред свега тога што је овај позив потписао један члан куће Симића, то ипак стари самоуки конзервативац г. Митар Ристић не могадијаше разликовати опћу народну ствар од личних трговачких интереса, него ово пошљедње претпоставио првоме. Жељели би смо склад и љубав међу браћом, јер то нам је једини спас. „Српска читаоница и књижница у Варешу" има до сада 42 члана. Вареш, 5. августа 1505. Старина.

За „Српско Коло". Пријатељи „Српског Кола" и Срба ратара из дана у дан све се множе, те настоје, како би се „Српско Коло" што брже и више раширило у народу нашем. У овом броју можемо такођер да забиљежимо лијеп број имена народне господе, која се заузимљу за „Српско Коло" и не жале за то ни труда ни новца. Тако је г. Ђока Павлица из Сиска приликом свог боравка у Загребу предао управи „Српског Кола" К 27 као претплату за 15 претплатника. Госп. Милан Зурковић из Ирига послао је К 20"20 као скупљену претплату за 9 претплатника. Угледна српска трговачка радња у Турском Бечеју послала је даље К 1440 као годишњу претплату за 6 претплатника. Госп. Никола Вујашковић из Миклеушке послао је управи „Српског Кола" К 9'60, па пише на купону: „На дан св. Илије походио ме је г. Милан Булић трговац из Вуковја и уручио ми је ову своту за четири претплатника из родног мјеста Миклеушке, што одмах шаљем с молбом да се листови на'ме шаљу". Лијепо је од г. Булића, када се овако сјећа својих људи, свога родног мјеста.