Српско коло

српско коло

Год. III.

На састанцима би се могао народ потужити ради зала, која га тиште, у новинама би се могло писати о злодјелима чиновничким и о невољи народној, а у правом сабору би цар на властите уши од посланика чуо, како народ живи и шта се у држави ради. Зато су они плашили цара, да би у држави настала буна, да би му власт отели, да би га и са пријестола скинули, кад би он народу дао та права. А цар је њих слушао, јер шта он један може знати, како је збиља у тој пространој држави и би ли то доиста било. Јер народ се често буни против зла чиновничког, а они су цару говорили : „Против тебе се народ буни. Шта би текар било, да му се сасвим узде пусте". Тако су они могли радити што су хтјели, они су управо имали власт у руци, а не цар. Цар је био фирма, под којом су они тјерали свој занат. Чиновници су народ гулили, мито примали. Службе нијесу тачно вршили, новац државни траћили и проневјеравали, сваког који се успротиви гањали, бацали у тамнице и прогонили у ледену Сибирију. То се зло увукло и у војску: немар, нерад, превара, проневјера, улизивање, удварање. Нијесу сви били такви већ велика већина, а они, који су међу њима билИ поштени и сами су страдавали. Само ко се Знао боЉе удварати дошао је на високо мјестОј па макар у глави имао гњилу сламу. Тако се саМо могло догодити, да Јапан потуче Келику Русију; и ако је Русији било тешко раТовати на онолику даљину, она не би била побијеђена, да у управи државној није било оне покварености и трулежа. Народ је дуго и дуго кадар зло трпјети. Али кад зло преврши сваку мјеру, нестаје стрпљења, сви обручи пуцају, народ се лаћа свега, да из зла исплива читаве коже, јер народ је од свега пречи. Све може пропасти: владар, држава, народ остаје. Али народ мора бити непокварен, мора имати вјере у себе, у своју снагу, и људе који га воде, мора имати срца и храбрости, мора ставити на коцку много штошта, ако хоће Да из зла сигурно исплива. Тако је трпио и руски народ, док није видио, како су чиновници и влада поред свију зала још Русију и осрамотили, пустивши да је потучс презрени Јапан. Кад је дошло до грла, кад се злу придружила и срамота диже се народ као џин. Мили-

јуни повикаше громогласно: Доста је било робовања и патње. Дајте нам слободу, дајте да се као људи смијемо састати, договарати о потребама народним, дајте да смијемо написати што мислимо, дајте да и народ, који држи државу на својим измученим леђима рекне коју ријеч о управи са државом, то јест са собом, дајте сабор, дајте сваком право гласа, дајте, јер ми нијесмо дјеца, којима треба тутора, већ народ, зрио и дорастао. По свима градовима и силним другим мјестима стадоше се хиљаде и хиљаде душа купити у рпе, пролазити улицама, викати против владе и тражити своја права. Власти стадоше слати на народ војску. Војска је пуцала, стотине су гинуле, хиљаде биле рањаване, али се народ није дао застрашити. Негдје се и он бранио од своје војске: бомбама, револверима, камењем, батинама, али се нигдје није смирио. Немири се ширили све већма. Најзад на пет стотина хпљада железничких чиновника и радника оставише своју службу, стотине и стотине хиљада радника оставише своје фабрике, многи апотекари затворИше апотеке, адвокати канцеларије, а лијечници престаше лијечити, листоноше и поштански и брзојавни чиновници у многим мјестима оставише свој Посао, а сви рекоше, да ће то дотле трајати, док се народу не да слобода. Чак и многи поштени официри пристадоше уз народ, а војници на многим мјестима не хтједоше у народ пуцати. Све се сложило против владе, управе и управиних чиновника. Догод је војска била вјерна, влада није попуштала, али кад се почеше бунити и неки официри и војници, влада се препаде, управно чиновништво положи оружје и пристаде, да цар даде све што је народ тражио. И тако цар Никола други издаде проглас на народ, у ком даје народу и сабор и слободу састајања, збора, говора, штампе и доста осталог што је народ тражио. Послије много и много мука народ је извојевао, што је тражио. Али народ је метнуо у торбу чак и Рлаву своју, а није пазио хоће ли га чиновник оглобити, што му дијете не иде редовно у школу, или ће му прије реда послати егзекутора (оврховодитеља) или га затворити, што мисли да није добро рпе пијеска на цести насуо. А с народом се сложила и поштена господа, и она метнула главе у