Српско коло

Стр. 4. СРПСКО КОЛО Год. III.

побјегну у данашњу Бугарску одметнику турског цара Пазваноглу или Пазванџији, како су га Срби звали, вођи јаничарском. Турци никог нијесу прогонили што је пристао уз аустријску војску. Послије Бећир-паше пошље цар турски у Србију Мустај-пашу, који је Србима био још бољи, те га Срби прозваше „српска мајка". Пазванџија је ударао на Мустај-пашу с јаничарима, али је Муст«ј-паша позивао и Србе на оружје, те је ! 1азвап!,!1!Ја био одбпјсн. ()|!ако су Србн уни.'П! рагпо.м занату, пјто им јс касппјс много врнједило. Но кад се султан (цар турски) помирио са Пазваноглуом, до!!устп јанпчарима да сс врате у Србију. То јс бпло 1801. годпнс. Пспрва су јаничари билп мпрни, алп за кратко вријсме употрсбе једну вгодну прилпку, удаве Мустај-пашу, ког су страшно мрзилн, што јс' бранио Србс 11 завладају Србпјом (бпоградС1СПМ пашалукомј. Четворица најуглсдпијпх -вођа јаппчарскпх којп себс назову Дахпјама: Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага раздијеле Србију на четири дијела и стану страшно угњетавати Србе, па чак и Турке, који нијесу с њима држали. По градовима су кабадахије жариле и палиле, а по селима баше и субаше. Народ се на зло притужио султану, а султан запријети дахијама, да ће послати на њих војску, али од другог народа, који их неће жалити, а не од турског. Дахије се досјете, да су Срби тај народ, препану се и одлуче, да Србе обезглаве, да им

Гуслар, слика Р- Вукановића-

побију све угледније људе, како их не би имао ко водити. Зими, у почетку 1804. године, заредају дахије по Србији, убијати све прве људе, попове, кнезове, калуђере. Све по реду изгибоше кнезови Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Петар из Ресаве, Рајица из Забрђа, Станоје из Бегаљице, Марко Чарапњћ, Станоје из Зеока, Теофан из Орашја, онда Јанко Гагић, игуман Хаџи Ђера, архимандрит Хаџи Рувим и многи други, ко би их избројао? Са овим нечовјештвом превршила се мјера трпљења. Све је задрхтало, нико није био сигуран за главу. Горе се уједаред у невријеме напунише хајдуцима, народ стаде бјежати у горе. Све што је умјело својом главом мислити предадесебризи, како да се стане на пут злу, како да се народ ријеши страхота. Најугледнији човјек, кога су се Турци јако бојали, био је Ђорђе Петровић из Тополе. Он је негда био хајдук, ратовао је у аустријској војсци, иослије је трговао свињама. Био је паметан, храбар и богат човјек. Баш кад су Турци дошли да га убију, опази он то и побјегне у гору. Тамо се нађоше и остали људи, који су умакли смрти и многи други, који се прихватише горе, да се свете зулумћарима. Ђорђе Петровић, Јанко Катић, Васо ЧараПић, брат погинулог Марка, славни хајдук Станоје Главаш и многи други сложе се у том да нема друге помоћи, него дићи устанак на дахије. Најприје плануше јаничарске куће у селу Сибници. Чим се то рашчу, плану устанак као сух барут на све ртране,