Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО К0Ј10

Год. III.

Напомена. Ово је проглас који здружене праве народне хрватске и српске странке шаљу народу. Ми ћемо у броју, који је на реду, опширно растумачити овај проглас. Уредништво „Српског Кола".

Дужницима „Српског Кола". Познато је нашим дужницима, колико „Српско Коло" има на дугу, преко 3000 нруна, а читали су и у листу, да смо на све могуће начине опомињали немарне платише да подмире свој дуг, но то све није помогло. Сада ћемо у поједина мјеста писати једном човјеку, претплатнику, и у писму му навести све дужнике и колико је који дужан, па онда нека он покупи од њих дуг и нама пошље. Који и тада не плате дуга, обуставићемо им лист, штампати у „Српском Колу" њихова имена и колико су дужни, па нека се чита широм свијета, који су све закинули „Српско Коло", свој народни лист. Осим тога ћемо морати предузети друге кораке, да доћемо до новца за лист. Коме је дакле стало до образа и ко је пријатељ „Српског Кола", тај не ће пустити да до свега тога дође, него ће као прави човјек послати ту маленкост, коју дугује, а које за лист све скупа износе 3000 К. Уредништво и управа „Српеког Кола".

Српска позјеот, 25. Први \Јстонац У Србији од 1804—1813 год. Ворба са султаном. Кад Срби добише дахијске главе, мислио је Бећир-паша, да ће се они разићи кућама и остати она стара раја. Али Срби окушаше што је слобода, па се не хтједоше разићи и разоружати без погодбе, по којој ће се Србима дати већа права и уредити да се стара времена не узмогну повратити. Султан није хтио пристати -на оно, што су Срби тражили, већ нареди да војска његова удари на Србију. Војску је водио Хафис-паша нишки. Понио је собом сву силу конопаца (ужета) да веже српско робље, капица, да их да Србима мјесто калпака и кеба (ножића) да их да Србима мјесто сабаља. Али на Иванковцу испријече се преда њ са шаком Срба Петар Добрњац и Миленко Стојковић те му страшно прориједе војску. У то стигне у помоћ и Кара-

ђорђе те се натисне за Хафис-пашом, који буде рањен, а војска му умакне безобзирце. Хафис-паша умре од јада. Да освети своју срамоту, нареди султан да двије војске ударе на Србију, једна од Ниша с југа под Ибрахим-пашом, друга из Босне са запада под Бећир-пашом. То је било 1806. године. Прво ударе Бошњаци, али не сви заједно, већ у више одјељења. Одјељење под Мехмед Капетаном потуче страшно на салашком пољу Стојан Чупић, велики јунак, прозван Змај од Ноћаја. Каже се у народној пјесми: Од како је гавран поцрнио Није гуја змију дочекала Како Чупић Мехмед Капенана... Друго одјељење од тридесет хиљада момака под водством јуначког Кулин капетана дочека Карађорђе на мишарском пољу. Срба је било само осам хиљада. Турци су насрнули као слијепи на Србе. Срби су их ледени као стијене чекали да дођу на пушкомет, опалили онда трипут из пушака извукли јатагане и јурнули на њих као махнити. Заметнула се крвава сјеча. Усред највећег покоља удари с бока на Турке славни мегданџија поп Лука Лазаревић са двије хиљаде коњаника. Турци се престраве и нагну бјежати. Сад је тек настао покољ. Цвијет босанских бегова изгуби главе у овом боју. Погинуо је серашћер Кулинкапетан, Синан-паша гораждски, стари Мехмедкапетан са два сина, седам војвода и сијасет других ага и бегова. Силне Срби натјераше у Саву, друге су гонили до Дрине и подавили их у њој, остатак Турака, који су у неквом бар реду узмицали дочека у планини Китогу поп Смиљанић и до краја смлати. У исто вријеме били су се Турци и са Ибрахим-пашом. Срби су Турке дочекали на Делиграду под водством Стојковића, Добрњца, Станоја Главаша и Младена Миловановића. Турака је било на четрдесет хиљада. Бојеви су трајали шест недјеља, а да се Турци не помакоше напријед. У то је стигао у помоћ и Карађорђе послије боја мишарског. Ибрахим се препане и понуди мир. Срби пристану и пошаљу у Цариград посланике да уговоре мир. Али Турци су само завлачили Србе, јер су се бојали да би Русија помогла Србима. Кад се Русија зарати с Француском Турци ни да чују што од мира. Кад Срби видјеше шта је ударе, да од Турака отму градове, које су још држали у Србији: Београд, Шабац и Ужице. Око Београда били су се дуги бојеви. Најзад у фебруару 1807. године отму Срби Београд, а исте године Шабац и Ужице. Тако је Србија (бео-