Српско коло

Стр. 10.

СРПСКО КОЛО

Год. IV.

Ето, пуче и народе, сад знаш, да је твоја срећа и напредак у твојим рукама. Ако будеш бирао оне, који су увијек помагали владу, онда није добро нити му се надај.

0 успостави мјесних опИина и растерећењу земљишних заједница. 0 томе предмету ставио је г. Милан Ројц, члан управнога одбора жупаније бјеловарскокрижевачке у сједници 12. октобра прошле године врло згодан предлог, па га је образложио овако: Закон о земљишним заједницама затекао је у бившој војној Крајини крижевачке и ђурђевачке пуковније, данашњој жупанији бјеловарској (изузевши неке крајеве старога провинцијала с њоме утјеловљене), мјесне опћине, што више, што мање, уређене на темељу потпуне автономије и потпуне безбриге са стране области. Особито је та Лотпуна автономија мјесних опћина била самосвјесно развијена у Подравини, те су мјесне опћине у својим рукама држале добар дио заједничкога господарства и грађевине, па су и доприносиле за мјесну управу. Мјесне опћине у Подравини изабирале су свој мјесни одбор и плаћале су своје старјешине, који су по мјесном одбору распорезане доприносе убирали за плаћање пореза од мјесноопћинских некретнина, за поправак путева и мостова и зграда, за набаву бикова и т. д. То су све чинили без икаквога умјешања области. Ове су доприносе распорезивали на све житеље мјесне опћине без обзира, да ли је који био стари граничар, опћински завичајник и т. д. Провађањем закона о земљишним заједницама дирнуто је у ову стародревну автономију, прем по самом закону не би требало у њу дирати. Будући, да су велика већина житеља мјесне опћине подједно и овлаштеници земљишне заједнице, будући, да је земљишна заједница власник ливада и пашњака, од којих су се издржавали мјесно-опћински бикови, и будући је она власница стаја, у којима су се чували, то се просто појам мјесне опћине помијешао са појмом земљишне заједнице, и то не само у појмовима житељства, него и у појмовима неких обласних чиновника. Због тога је дошло до тога, да се сматрало, као да су уређењем земљишних заједница већ тиме укинуте мјесне опћине, те су сви терети, које су дотле приносиле мјесне опћине преваљени на земљишне заједнице, од којих се је сада тражило и силом убирало

приноса за плаћ}' старјешина, за плаће дневничара код опћинске управе, за тарац, за мјесну расвјету и т. д. и т. д. Круг оних, који плаћају у земљишној заједници пуно је ужи, него ли је био круг оних, који су плаћали у мјесној опћини, јер у мјесну опћину спадаху и давали су драговољно своје приносе и незавичајници, и неовлаштеници, који су уз то сачињавали и најимућнији дио, јер то бијаху већином трговци, обртници и занатлије. Пошто су дакле исте трошкове морали сада смагати само овлаштеници земљишне заједнице, којих је било мање, него ли житеља мјесне опћине, то је природно, да је за свакога појединога принос порастао. Мимо то пак порастао је тај принос за појединога још и тиме што је област на силу постављала лугаре и шумаре, које су морале поједине земљишне заједнице плаћати, а без законите потребе и без икоје користи, јер нису имале и непају шума, које би лугари чували и шумари гајили. Постављање ових лугара и шумара против воље земљишних заједница родило је помисао, која је од тада постала неком болесном мишљу, да закон о земљишним заједницама иде за тим, да буду сви пашњаци пошумљени, и онда као шуме предани на управу имовној опћини, то јест одузети непосредном и слободном уживању народа, коме су за његов опстанак неопходно потребни. Ови су лугари и шумари сада накнадно уклоњени, али није тиме још уклоњена бојазан и она мисао. Не само, дакле, да је на појединог овлаштеника земљишне заједнице пао већи терет са уређења земљишних заједница већ тиме, што се је принос на мање глава или кућних бројева расписивати морао, него је он поскочио још и захтјеваним приносом за лугаре, шумаре и опћинскога биљежника. Пошљедица провађања закона о земљишним заједницама у истину је дакле био такав, да се може схватити дубока одвратност, која је захватила корјена у народу. Он је видио, да сада плаћа много више, него прије (како је горе разложено), да сам мора сносити све терете, које му је дотле помогао плаћати и неовлаштеник, а да сада овај не плаћа ништа, прем се служи његовом заједничком власношћу. — Не треба заборавити ни то, да су и многи сеоски путеви власништво земљишних заједница, од употребе којих није могуће искључити неовлаштеника, да је ове путеве и мостове уздржавала дотле мјесна опћина.