Српско коло

Стр. 2.

Год. IV.

у тој другој држави царина. Тако је то међу свима државама на свијету. Међутим Србија и Бугарска договорише се, да не наплаћују царине на робу, која се прави, производи у једној или другој и иде из једне у другу. То је већ знак великог пријатељства и слоге. Али то је још важније с тога, што је то само почетак сложног рада у свему између Србије и Бугарске. То значи да је близу вријеме, кад ће Србија и Бугарска према осталом свијету бити једно тијело и једна душа. А више је него сигурно, да ће се савезу и заједници Србије и Бугарске придружити и Црна Гора. Тако би све југословенске државе биле у једном друштву, а тада би и љубав међу нама јужним Словенима у Аустро - Угарској била још чвршћа и јача, кад би видјели пред собом загрљену своју слободну браћу. И онда би једног дана могло доћи до опћег, заједничког братског загрљаја, у ком би и нама једном засјала љепша будућност. А од тога баш стрепе непријатељи и нас Срба и свију јужних Словена, а особито Нијемци (Швабе). Српско-бугарски царински савез је заметак заједнице и братства југословенског. Сложе ли се једном сви Југословени, неће се Швабо никад моћи макнути даље од Босне, неће моћи освојити Старе Србије и Маћедоније. Ето зато су непријатељи наши дигли куку и мотику да заједницу југословенску у заметку угуше, то јест да развргну царински савез између Србије и Бугарске. Сва швапска и жидовска штампа (новине) у Аустро-Угарској дигла је силну грају против Србије и пријети јој страшно. Веле да одмах треба забранити увоз стоке, хране и свега из Србије (а Србија прода тих ствари у Аустрији за 50 милијуна годишње) и све урадити да се Србија упропасти или да се одрекне савеза с Бугарском. Међутим се у Србији толико не боје. Забрани ли Аустрија увоз српске стоке и хране, забраниће Србија увоз аустро - угарске робе (већином фабриката), а Србија ће се постарати, да нађе! за своју робу купаца у другим државама. Сви Словени: већина Хрвата, Словенци, Чеси, Руси, радују се савезу српско-бугарском и бране Србију од пријетња Аустро-Угарске.

У Бечу су јако збуњени, што и већина мађарских новина, па и сам Фрањо Кошут, пишу, да Србија и Бугарска треба да буду сложне и имају право да склапају уговоре какве хоће а никога за то нема бити брига. Шта ће бити коначно још се не зна. Аустрија је отпочела већ борбу против Србије. Аустријски конзул у Београду неће да потпише марвинских путница трговцима, па тако многи транспорти свиња не могу преко границе. То је почетак овога привреднога рата. Ми желимо својој браћи у Србији да из ове борбе изађу као побједници, то јест, да не пристану на захтјеве и жеље Аустро-Угарске, већ да остану у царинском савезу с Бугарском. Писали бисмо о овој ствари више и отвореније, али се бојимо, да не би дошло до вас. А.

Српока повјеот. Др\Јги устанак Србији под /У1илошсм ОбреновиЋем (1815. године). Може свако помислити, како је било Србима, кад су Турци поново освојили Србију. Девет година бранили су се Срби и на стотине хиљада глава покосили. А сад их Турци сломише и почеше се крваво светити. Од угледнијих српских војвода остао је у Србији једини Милош Обреновић. Догод се дало трпјети, он је народ упућивао, да мирује и чека боља времена, кад ће се опет моћи латити оружја. Турци су мислили, да он то чини њима за љубав, па га нису дирали. И против воље Милошеве побуне се Срби под војводом Хаџи Проданом. Турци угуше буну и стану Србе још страшније прогонити. Знали су у једном дану по стотину и више Срба набити на колац у Биограду. То додије Србима, па и Милошу. У Селу Такову, на Цвијети 1815. године изиђе Милош пред сакупљени народ и рекне: Ево мене; ево вас; рат Турцима. Буна плане у часу и рашири се по свој Србији. Сулејман-паша Скопљак пошаље Ћају пашу са 10.000 момака, да угуши буну. Али ту војску разбију сасвим Срби на брду Љубићу. Погине ту и Ћаја паша. У том боју погинуо је јуначком смрти Танаско Рајић. Турци су били Србе истјерали из два шанца и пошли у трећи, гдје су били топови. Сви Срби побјегну одатле, али Танаско не хтједе оставити топова, већ сам дочека Турке и погине замијенивши скупо своју главу. Србе