Српско коло

ГоД IV.

СРПСКО коло

Стр. 3.

који су бјежали дочека Милошева жена Љубица и наруга им се: да требају опасати преслице и сакрити се под женске засторе (кецеље) а жене ће се бити с Турцима. Срби се посраме, врате се и страшно потуку Турке. Иза тога боја отме Милош од Турака град Пожаревац и Краљево. Кад султан видје, да са Србима нема шале, нареди везиру Куршиду, да из Босне крене на Србију, а вбзиру Марашли Али-паши, да удари на Србе с југа, од града Ниша. Прво одјељење босанске војске потуче Милош до ноге на Дубљу, па зароби ту и пашу Марјаша, заповједника. Међутим је Русија већ била сломила и сасвим сатрла француског цара Наполеона. Сад је Русија имала опет слободне руке, па је могла ударити и на Турску. Русија је прије двије године била уговорила с Турском, да остави на миру Србију и да јој њезину слободу. Али Турци на то нијесу пазили, јер су мислили да ће Наполеон, који се одмах за тим заратио с Русима, сатрти Русију. Сад се Турци препану, да ће Руси питати, зашто су они ударили на Србију, те науме да се помире са Милошем и Србијом. Уз то су се Срби показали јунацима у свима бојевима и тешко би их било покорити. И збиља, и Куршид и Марашли Али паша позову Милоша на договор. Са Куршидом се Милош није могао погодити, али с Марашлијом се погоди. Срби ће плаћати данак султану, али ће га сами купити; Србија ће се раздијелити у 12 округа, у којима ће Срби управљати и судити; у градовима биће по један српски кнез и један турски муселим (чиновник турски), над свима српским кнезовима биће Милош најстарији кнез. Турци ће управљати само с Турцима, што живе у Србији. У градовима ће бити турска војска. Тако је Милош подијелио власт с Турцима. Милош се задовољио испрва и с мањим, јер је наумио, да касније све више права тражи и задобије од султана. А тако је и било. Ето тако се Србија под Милошем Обреновићем у полак ослободила од Турака 1815. године. Срби су сами собом управљали, али су султана признавали за врховног највишег господара. Текар 1878. године Србија се посве ослободила и постала у свему своја.

Изгубила рецоп (рецепт). Једнога јутра, тек што је свануло, чујем неко лупање по мом прозору. Скочим да видим тко је, кад тамо Стана Милчинова. Ја још ни-

јесам прозора ни отворио, да ју упитам шта хоће, а она засу: „Ајде господине, сунце те жарано огријало, ако знаш што је Бог, привежи ми данас главу, а себи и души својој хваћај мјеста у рају, јер сад ти је згода као никад до сада, ајде пожури се јер ће се зло догодити, па шта ћу ја онда највећа јадница и сиња кукавица на овоме свијету, да се пребијам од немила до недрага без моје ране и обране, без мог сунца и очињег вида, умријеће, жалосна ми мајка". Стани, Стано, па причај како је Јанку, а не јадикуј — рекох јој ја. „Господине сваки дан горе, а сад му већ душа иза зуба извирује, помозите, по богу брате". На то је ја запитах: „Па дакле му она медицина баш ништа помогла није?" А она тек онда зајаука: „Господине, прошћавајте, како сам се била збунила том Ранковом болешћу, тако сам до патеке ишла као без главе, ја у патеку а рецопа нема, преврни један џеп, преврни други, погледај у њедра, тражи па тражи а њега нема. А ја ништа, ман кући. Али Ранку сваки дан горе те горе, па вас молим да ми дате други рецоп". Кад ју упитах зашто није одмах дошла рече ми, бојала сам се да ћете ми замјерити. Одем с њом и увјерим се да је Ранку доиста тешко, али опет не тако како она причаше. Препишем јој лијекове и прикричим да сада боље пази. Послије неких четрнаест дана Ранко оздравио и донио ми гтрви рецепт натраг, са поруком од матере, да вратим новце, јер се они с тим рецептом послужили нијесу". Ништа нисам друго учинио, него се слатко насмијао, а његовој матери поручио, да други пут боље пази, јер сад није много штетовала. Душанг Павловичћ.

Растанак Кара-Ђорђија са Србијом 1813. — Српска народна песма. Виче вила с Рудничке планине Изнад воде танке Јасенице, Она зове у Тополу равну, А на име Петровића Ђока: „0, ћетићу, Ђоко Петровићу! „Ђе си данас? Ниђе те не било! „Ако пијеш у механи вино, „Вино ти се на ране пролило! „Ако лежиш у ложници с љубом, „Удова ти љуба останула! „Зар не видиш, њима не виђео! „Ђе ти Турци земљу преотеше"? Ал' говори Ђоко Петровићу: „Мучи, вило, муком се замукла! „Док је мене на Тимоку Вељка,