Српско коло

Стр. 8.

СРПСКО коло

Год. IV

да је сунце дању све дуже код нас, да је због тога дан и дужи и топлији; снег се отопи, биље ниче, воће тера, листа и цвета; настану врућине, воће руди, жито зре; по реду их, како које приспе беремо; кад већ оберемо грожђе и кукурузе, онда се опет спремамо за зиму. Једнога дана опет почне вејати снег, зима стегне, опет смо онде, где смо и лане били: прође једна година. И ове промене на земљи бивају због сунца. Тако смо нашли да је ход звезда нешто стално у времену, особито је за нас важан ход сунца и месеца. Астрономија. Као што ове сталне промене у времену опажамо ми, тако су их опазили људи већ од најстаријих времена. Само им нису дуго могли ухватити тачна рачуна. Али је већ код старих Вавилонаца, Египћана и Грка било људи који су се много мучили око тога, да разаберу и тачно познају па и израчунају ход сунца, месеца и све што од њих зависи. Особито су у том далеко дотерали египатски звездари. Али тек у новије су доба људи пронашли згодне справе за хватање звезда. Данас има по великим варошима (на пр. у Б. Пешти и Бечу) на згодном месту саграђена кућа за гледање звезда, која се зове звездарница; људи, који по сву ноћ прате ход звезда, бележе и рачунају, зову се звездари или астрономи, а наука у којој се могу познати звезде, њихов ход, њихове мене и све што од тога зависи, зове се звездарство или астрономија. У данашњим календарима су звездари на длаку одредили промене у времену по ходу звезда; али док се то могло, прошло је много времена. Дан, година, месед. Тако тек тачним рачунањем је утврђен ход сунца и месеца, према којима одређујемо време. Обично се каже, дан почиње кад сване, кед се сунце роди. Али се сунце не рађа свагда у исто време, али увек стоји сунце у исти мах на подне, те због тога и рачунамо као дан од једнога подна до другога, јер је то увек стално. То време су људи поделили на 24 једнаких делова, који се зову часови (сатови), часове делимо на 60 минута, минут на 60 тренутака или секунада. Справа која показује часове, минуте и тренутке зове се сат. Ако узмемо листање воћа као стално време (а и јесте стално), па пазимо колико ће се пута месец подмладити од једнога листања до другог, наћи ћемо, да ће се 12 пута. Тачним рачуном су звездари пронашли, да од једне мене до друге треба управо 297 2 дана, а за дванаест мена 354 дана, и ово време се зове месечева година. — Да видимо сад ход сунца. Зими је пут сунчев преко неба краћи и на подне ниско стоји, лети му је пут дужи и на подне стоји више; око св. Николе стоји на подне најниже, а око Видова дна највише. Ако тражимо средину између најнижег и највишег положаја сунчева, наћи ћемо, да та средина пада баш у почетку пролећа и у почетку јесени; онда се дан и ноћ изједначе, то време зовемо равнодневице. Астрономи су израчунади, да од једне

пролетње равнодневице до друге треба 365 дана и ово време се зове сунчана година. По месецу се много лакше могло равнати, јер се мена види, па се онда зна да је почетак месеца. Али је ту зло, што почетак месечеве године после 12 мена пада увек за 11 дана раније. Ход месечев, дакле, не може бити мерило за време, према месецу не можемо удешавати годишње послове. Стога су људи оставили месечеву годину, па су узели сунчеву, као много удеснију, и према њој су удесили календар. Али сад свако и то зна, зашто година има 12 месеци. Само су сад и оних 11 дана, за које је сунчана година дужа од месечеве, раздељени на 12 месеци, те неки имају 30, неки 31, а један 28 (или 29) дана. Стари цалендар (Јулијев). Најпре су стари Египћани или Мисирци увели сунчану годину, од њих су је примили Римљани, али тек 46. године пре Христова рођења. Те године славни Јулије 1Ј,езар, к а° првосвештеник римски, нареди да година траје 365 дана и 6 часова, и то тако да три године узастопце трају по 365 дана, а четврте да се четири пута по шест заосталих часова срачунају у један дан, и та онда да има 366 дана и да се зове преступна. Тај календар је примила и хришћанска црква; по својем уређивачу назван је он и Јулијев календар. Нови цалендар (Рригоријев). Али су звездари тачним рачуном доцније пронашли, да година управо траје 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 тренутака, дакле је у Јулијеву календару рачунато 11 мин. 14 трен. више. То није ни пуно четврт сата, па би ко рекао, да то не односи много. Али тај малени сувишак изнесе за 128 година цео један дан, а године 1582. после Хр. износио је већ читавих 10 дана. Стога папа Григорије XIII. нареди, да се тих десет дана просто испусте из рачуна, и да се 1582. г. после четвртка 4. октобра пише петак 15. октобар. Ту нареебу су извршили мало по мало сви римокатолици а после и лутерани и калвини, али православни хришћани су све до данас остали уза стари календар. Само од то доба од када је постао тај нови, Григоријев, календар, оних 11 мин. и 14 трен. у Јулијеву календару изнесоше још три дана. Отуда ми православни у рачунању времена остајемо иза римокатолика 13 дана. Тако има данас код хришћана два календара: једно је стари или Јулијев, којега се држе православни Срби, Руси, Вугари, Грци и Румуни, а друго је нови или Григоријев, којега се држе остали јевропски народи. Додуше ни начин рачунања по новом календару није на длаку тачан. И ту има нешто разлике, али много мање него по старом календару. Та разлика, по новом календару тек за неких, од прилике 3200 година изнеће један дан, који ће се нросто испустити из рачуна. Нема сумње да ће и народи, који се држе старога, морати прихватити нови календар, јер је бољи.