Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО коло

Год. IV.

да њима никад неће до невоље доћи, па су стали ударати по сваком ко није Маџар. У Угарској су прогањали и кињили Србе, Румуне, Словаке; забрањивали им да се зову својим именом, наметали им у све уреде и школе државне маџарски језик, а сад и у школе, што их и својим новцем издржавају; прогонили њихове новине и књиге, затварали им прве народне људе. А ми у Хрватској и Славонији, особито ми Срби, били смо кукавице, па никад нисмо били врсни изабрати у сабор правих људи, који би бранили наша права, што смо их добили по уговору 1868. с Маџарима. Тако су Маџари крњили и наша права. Маџари су дакле својим рђавим поступком одбили од себе све народе и то им се сад свети. Они у Бечу и Аустрији знаду то, па сад не даду Маџарима оно што ишту, а што њима није по вољи. Не даду им, и ако се читав маџарски народ успалио као ватра за то; не даду, па чак се усуђУЈУ војском растјерати посланике, што их је маџарски народ послао, да извојују земљи још већих права. Мисле они у Бечу: нека се Маџари љуте, они су мањина у У гарској; већина, ато су они, што нису Маџари, неће се љутити, биће им свеједно. Сами Маџари нису кадри да се боре с Аустријом, без помоћи других народа у Угарској и Хрватској и Славонији. А како ће ти народи помоћи Маџарима, кад су им Маџари онолико згријешили? Маџари дакле морају учинити једно од овог двога: Или се морају одрећи оног што траже од Аустрије, или морају исправити све неправде што су их чинили народима у Угарској, да задобију њихову потпору. Али ми не би били ни с тим задовољни. Ако су Маџари вољни, да им помогнемо законитим путом, морају пристати не само на оно, што су нам до сад од наших права окрњили, већ морају нам дати још и већих права, а међу њима највеће: наше слободне финанције, то јест да ми сами себи одређујемо порезе, да управљамо са приходима

и расходима Хрвагске и Славоније сами, а не у друштву с њима. Неће ли они тога, могу бити више него сигурни, да од Аустрије неће ништа извојевати. Као год што је њима мила њихова слобода, тако је и нама наша. А.

Српска шјест. Црна Рора (од године 1735. до 1830.) Послије смрти владике (митрополита) Данила Петровића постане владика Сава, и он из исте породице. Владика Сава био је човјек добричина, миран, тих, те није умио зауздати Црногорце, обијестне и своје главе. Црногорска племена крвила су се међу се, а то је било зло за Црну Гору, а особито када би Турци ударили с великом силом, јер омањи бојеви трајали су вјечито. Зато Сава преда власт Василију, кога завладичи за свог живота. Василије био је човјек друкчије крви, умио је владати Црногорцима. Зато је шака Црногораца и могла 1756. године сасвим разбити силну турску војску од 80.000 момака. Иза Василијаје завладао на неко вријеме Црном Гором некакав чудан човјек, прозван Шћепан Мали због малог узраста. Био је налик на руског цара Петра трећег, који је у то доба погинуо у Русији. Зато он доће у Црну Гору и рекне да је он цар Петар, да није погинуо, већ некако утекао и дошао Црногорцима, знајући да су они увијек били вјерни пријатељи руских царева. Црногорци му повјерују и узму га за свог господара. Био је вражји човјек. Коликогод је био мален, толико је био жесток, чврсте воље, жива ватра. Укротио је Црногорце као јањце, завео у земљи ред, правду, стао просијецати путове кроз највеће стијење црногорске, уређивати земљу, па ето. Прочује се за њега по турској царевини, те му Срби из Турске (Херцеговине и Старе Србије) стану долазити на поклоњење 1 : Турци се препану, скупе грдну војску и са три стране ударе на Црну Гору. Али узалуд. Послије страшних крвавих бојева

Епархија Будимска: Збежанке и Калашкиње^играју коло.