Српско коло

Год IV.

СРПСКО К0Ј10

Стр. 3.

„С љутом сам се змијом завадио, „С љутом змијом Лимуном хајдуком, „Тешко ми се Лимун заклињао, „Да ја нећу загрлити Мару „У мојему шехер-Сарајеву". Насмија се ђевојачка мајка, Пак је зету 'вако бесједила: „Та не бој се, једна страшивице! „Моја ј' Мара срца јуначкога, „Здраво ће ти провести сватове". Пак од земље на ноге скочила, Она оде Мари у чардаке: „А да видиш, моја шћери драга! „Тешко ти се Јово препануо „Од некаква Лимун-харамбаше; „Већ чујеш ли, моја шћери драга! „Кад будете близу Романије, „Тада зовни ручнога ђевера: „Ој ђевере, мој злаћен прстене! „Дај ти мени коња најбољега, „Бритку сабљу твога брата Јова, „А и твоје двије Даницкиње, „Све у чисто заљевене злато; „И још дајми твоје одијело: „Ја ћу сама преко Романије". Кад у јутру јутро освануло И пођоше кићени свакови, Поведоше лијепу ђевојку; Кад су били близу Романије, Тад' ђевојка говори ђеверу, Што је бјеше научила мајка; То је ђевер снаху послушао, Обуче је што се љепше може, И даде јој свијетло оружје: Бритку сабљу свога брата Јова, А и своје двије Даницкиње, Све у чисто заљевене злато; И даде јој коња најбољега; А кад Мара коња посједнула, Ђеверу је своме говорила: „Ој ђевере, мој злаћен прстене! „Кад пријеђем преко горе чарне, „Ђе су ваши пребијели двори? „По чему их могу познавати?" Ђевер снаси тихо говорио: „Снахо моја, од злата јабуко! „Ако Бог да и срећа јуначка, „Те ти здраво преко горе пређеш, „У широку пољу Сарајевском „Ту ћеш виђет' дрво бадемово, „Под бадемом чардак од биљура, „То су наши бијели дворови". Оде млада преко горе чарне, Пјевајући, гору проклињући: „Бог т' убио, горо Романијо! „Ђе у теби капи воде нејма, „Дошло ми је мога коња клати, „Да с' напијем крвце од коњица".

У то доба хајдук иза јеле, Под ђевојком коња ухватио: „Стан' причекај, царева делијо! „Даћу теби и воде и вина: „Кажи право, тако био здраво! „Ђе си синоћ на конаку био?" Ал' говори племенита Мара: „Ја сам синоћ на конаку био, „Ђе сватови дошли по ђевојку, „Из лијепог шехер-Сарајева, „Хоће свати да воде ђевојку, „Али не да ђевојачка мајка: „Ђевојка се разбољела љуто, „Те су они рока оставили, „Оставили до Ђурђева дана, „Докле буде траве за коњица, „За јунаке младих јагањаца". Проговори Лимун-харамбаша: „Фала теби, царева делијо! „Кад си мени право казивао, „Да не губим млађане јунаке, „Да не цв'јељам жалостиве мајке". Пак наточи златан кондир вина, Те га даје на коња ђевојци; Ал' му вели лијепа ђевојка: „А бора ти, Лимун-харамбаша! „Даруј мени овај кондир златан; „А тако ми моје вјере тврде! „Докле дођем у Стамбола града! „Послаћу ти двије демишћије „Све у чисту заливене злату". Даде хајдук од злата кондира, Мара оде преко Романије Пјевајући, коња играјући. Кад је сишла к пољу Сарајевском, Угледала дрво бадемово, Под бадемом чардак од биљура, А пред двором три кола играју, У колу је сека Јованова, Колом игра, колу пјесму каже, Припијева брата и невјесту; Сјаха с коња прелијепа Мара, С коња сјаха, у коло се фата До лијепе Јованове секе, Пољуби је и два и три пута: „Дај муштулук, Јованова секо! „Ево теби браће и невјесте". Ражљути се Јованова сека, Из кола се млада истргнула. У то доба Јово и сватови, Куне сека свога брата Јова: „Бог т' убио, мој брате Јоване! „Што ти шаљеш незнане јунаке? „Уфати се до мене у коло, „Пољуби ме и два и три пута". Насмија се Сарајлија Јово: „Није оно незнана делија, „Већ је оно драга снаха твоја".