Српско коло

Год IV.

СРПСКО коло

Стр. 3.

Ко дакле може рећи, да олобода састајања не користи народу? Тако је и с осталим уставним слободама. Тек кад народ ужива уставне слободе може по својој вољи, слободно и свјесно, и да изабере сабор, који ће онда имати да створи друге повољне законе за народ. Оне су темељ, основа сваког другог рада. Зато је дужност новог сабора да у првом реду створи ове уставне слободе, па да се онда на том темељу зиђе даље зграда боље народне будућности. Дакле, сваки онај, који народу говори, како њему нису корисне уставне слободе јест душманин народни, злотвор, на ког се не треба обазирати и који има неких рачуна својих, јер нема поштена човјека који не воли слободе.

Пут у Горњак*. Од Ђуре Јакшића. Од Великог Села до самога Ждрела К'о да ј' вила неки ћилим разастрла Од зелене траве и свакоје шаре, Да к њему примами уморне бећаре. Па доклен ти вила лака санка бира, Хлађан поток слабе ноге ти испира, Ветрови ти тихи лепи мирис дају, Заслађене хране грком уздисају... Са далеког пута уморан сам сео, Не би' л' санка наш'о сетан, невесео. Повило се цвеће, полегла је трава, Али мене санак давно избегава! Сила се је мисли врзло по памети, Много ли сам страд'о, кад се срце сети. Никад добро јутро, никад добро вече, Мени ноћца лако никад не протече... У мислима тако уздахн'о сам јако, А сузе су текле низ образ полако. Од груди се мојих вечан огањ створи, Да у њима душа пре рока изгори! По големом свету млађан се потуцам Што громовник нисам, да на судбу пуцам?... Све што ми је било недраго и драго, Остављат' сам мор'о равно под једнако! Па где сад почивам?... о да дивна места! Лепша никад није с уресом невеста! Извезено цвећем, окићено горам' —

* Горњак је манастир, задужбина цара Лазара, којилежи у дивљем пределу поред Млаве, на граници између Хомољског и Млавског Среза у Пожаревачком Округу. — Велико Село и Ждрело места су у истом округу. Млава је река која изнад Жагубице у Округу Пожаревачком извире и код Костоца у Дунав утиче. Прича се, да се цар Лазар хтео преко ње разговарати са некаковим свецем Глигоријем, који је близу Горњака у гори постио, па како је Млава онуда текла са великом хуком, да нису могли рени један другом разумети, то је светитељи прокуну, и оно се место данас зове Тишина, јер од онда увек ћути тамо Млава,

Ја и ово место оставити морам! — Ено већ се крију сјајног сунца зраци, Ка западу златни путују облаци. Торбицу сам вез'о, опанак притег'о И ја бих са сунцем некуд даље бег'о, Али једно срце, друго судба жели: Ја по судби морам, што она придели; Видиш оно стење, што се небу пење То је воља судбе... горко придељење!... К'о боланог нада небу подигнута Подиже се гора од камена љута, Бону диже главу, а коленом клеца, Каменито срце Млава јој просеца. Зајазит' се не да, мумла, јечи, стење, И у муци тешкој прождире камење; На њу грешну сунце никада не сија, Само гром је мразну са хуком пробија, Пламенита муња опали јој лица, Да већма потамни срамна проклетница! У нечистом недру вечну клетву скрива, Зато гдегде грми, и немо почива, Благослов је прокл'о — српски царе Лазо Како би јој и Бог милости указ'о?... — Поред ње ме бујне тврда стаза води, Али куда, куда? Куд сам ор'о ходи, Повише облака и од неба више, Јер у место неба пуст се камен диже. Не чује се тица, баш никаква гласа. До вечите хуке безбожних таласа Не знам даље стазе, нит' знам даље пута, У 'вакој се гори најлакше залута. Ослабеле ноге даље већ не могу А и куд' ћу даље... даљу тражит беду?... Изнемогло тело, сурвало се доле Поред неке пусте развалине голе. Тврдиња је била некад ово стара. Чувала је верно свога господара, А данаске шта је развалина ова? Постала је гнездо суријех орлова! Слушала је негда бојних труба звуке. Шта данаске слуша? Медведе и вуке! Силена је војска овде становала. На место је војске маховина пала! Под маховом леже старе славе знаци, Оружије* светло, коњи и јунаци. Све ту мирно лежи под стеном страхоте, Из прашине њихне гуштери се коте. — На њој данас седим и даљину гледим, Ваљда гдегод ближе миран кров се диже, Или добар пастир стаду следи белом? Ал' ништа не беше у околу целом! Као да је камен у љутини пук'о, И у пукот своју све живо повук'о, Ал' шта се забеле у горскоме мраку? То је бела кула на цркви Горњаку! * Ради стиха, мјесто оружје.