Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО

КОЛО

Год. VIII.

А ми то хоћемо, и ми ћемо то учинити, јер ми смо мушко кољено српско, потомци оних соколова и орлова српских, који су вољели све поднијети, него се поклонити горем од себе. Кад су они могли за слободу испуштати на кољу душу, зашто не би ми, унуци њихови могли учити и радити? Ми то хоћемо и зато, јер знамо, колико нам је и у овој тешкој борби шкодило незнање и несвијест многих, а сиромаштина нас свију. Ми ћемо гледати да будемо још бољи, јер, како каже српски пјесник Алекса Шантић: Ми знамо судбу и све што нас чека, Ал' страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи Бог је слободу дао за човјека. Ми ћемо то учинити, јер хоћемо да будемо људи, а не крдо волова, које гончини канџијају или останима боду! а.

Радикали у жалости. Радикалија се завила у тешку црнину, јаучу и наричу да се небо пролама и они радикали у Новом Саду, и они у Земуну, као и они у Руми. А зашто толики јад и јаук? Је ли се какво зло оборило на српско племе, је ли се примакао потоњи час народу српском? Није, не бојте се. Та кад су радикали плакали, ако је зло Српству? Они се дераху и деру онда само, ако какво зло причепи радикалство. Српство је њима девете пећи жарило. Било је и биће, док се не затре род радикалски. Српству је почело свањивати, а радикалству се примиче задња, и зато они наричу. Злотвор српског племена, каква није било одоног злогласног ђенерала Петације, што је живио за Марије Терезије, али пријатељ радикалски бан Раух стрмоглавио се са банске столице, и стога радикали наричу. Годинама и годинама варали су српски народ лажним, слатким речима и обећањима. Домогли су се лажи и обманом власти у српској народној црквеној автономији у Карловцима, засели су уз фондове народне и жаре и пале тамо, развлаче народни иметак, као хрчци жито, али народ почео прогледавати игру радикалску. На последњим политичким изборима 1908 народ их је у њиховој кули у Срему просто прегазио. Остала им је још автономија српска, Народни Фондови. И да их народ и отуд не исцака, сплели су се и слепили с мађарским силницима у Угарској и с Раухом у Хрватској, не би ли им помогли, да остану на власти уз лонце фондовске. Брига њих што је Раух прогласио све Србе за издајице, што их је 53 довео био под вешала, што је забранио српску заставу, избацио из

школа ћирилицу, подухватио се да и српске свештенике присили нека уредују латиницом, стао затварати српске школе (Дубица), одузео јавност српској препарандији у Пакрацу, у својима новинама („(Маупоб!") писао, да су „Срби рођени да пале, робе и убијају", да „сваки Влах (Србин) већ издалека смрди као смрдљиви мартин", што се срепио с највећим душманима српским франковцима и пустио им да мирне Србе по Загребу пресрећу и премлаћују, српске куће, школу, штампарију, банку разбијају, што је толике Србе чиновнике упропастио, многим Србима трговцима, а особито крчмарима уништио послове: хтео најзад да због гадног злочинства преваре стрпа највиђеније српске родољубе у тамницу, па чак и самог Владимира Матијевића; што је наумио да уништи српску банку, српске „Соколове", Српске земљорадничке задруге. Шта је то све, кад је он радикалима обећао помоћи против самосталаца и код политичких и код автономних (народно-црквених) избора? Нека је радикалу добро, па макар пропало Српство. Али покварише им се рачуни. Српско-хрватска коалиција погодила се са угарским министром председником грофом Куеном, да се збаци Раух, у Загребу постави друга влада са људима изван странака и прошири право гласа народу. Душманин српски отишао је с банске столице, престаће прогони Срба, прошириће се право гласа, тако да ће га имати место садањих 40.000 душа 300.000, седам пута више, створиће се корисни закони. Сваки Србин има зашто да се смеје и ужива. Само радикали плачу јер њима је прече радикалство од Српства, њима је милији српски душманин Раух, јер им је обећао, по цену српског образа, помоћ, да их не прегази рођени њихов српски народ. Али тешко онима, који не траже ослонца у свом народу, него у туђину, тешко онима који траже од душманина свог народа помоћи против рођеног свог народа, своје браће! Суд народни стићи ће их. Стићи ће и радикале, улизице и удворице српског крвопије Рауха. Они то осећају и зато плачу. Нека плачу, имају зашто. Неће дуго. Застаће им и плач у грлу, као што је и смех пре тога. Дванаести се час примакао. Било на срећу и добро српског народа.

Хоћу — нећу. (Из „Сељанчица"). Духну ветар, погнаше га виле Низ долове, те разбуди биље, Моја драга у башти процвили: