Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 5.

Катихета Радојчиђ, Кад пса ожежеш батином, а он подвије репину, скупи ти се пред ноге и гледа те улагујући се, лиже ти руку, која га је ударила, ако му је пружиш, теби је некако гнусно, па се окренеш и пљунеш. А немаш право, јер пас је пас, па се и влада псећи. Зар пас може бити поносити лав или бијесни курјак? Али кад човјек чини исто што и пас, те лиже шаку, што му је прилијепила ћушку уз образ, онда није доста да се окренеш и пљунеш на страну. Није доста, брате. Онда мораш најприје пљунути му у образ, па се окренути, да се никад више, нигдје: ни на збору, ни на свадби, ни на погребу, ни у кући, ни у цркви ни у крчми не састанеш с тим човјеком псетом, да те не окужи, да ти се не смучи, или да те не занесе срце, те да га у бијесу и гађењу не одадреш кочином и начиниш зла себи због једног псета — човјека. А то није вриједно, није. Вриједно је да човјек страда, па и зло начини због нечег великог, али не због псета — човјека. Њега треба презрети, њему несмије бити мјеста међу људима, ван једино међу псима. Ви мислите да нема таких паса — људи. Али има. Има их на жалост, срамоту и зло наше и међу нама. Има крајева гдје читави чопори коња живе као дивљи. И веле људи, који су то видјели: Кад чопор вукова навали на такав чопор коња да сви коњи сложно стану у округ, главе унутра, стражње ноге ван и бране се и одбране од вукова. Погођени од силних копита падају вуци као снопље мртви по земљи. Нијеми је створ, па зна шта је слога и братство и крв. Нијеми створ па је сложан против душманина, неће да бјежи, а камо ли би да се удружи с душманином против рођене крви. Тако животиње. А видите има их у нашем народу, који нису ступили у коло наше, да се заједно бранимо од душмана наших, што насрнуше као курјаци да нас раздеру и прождеру. Али то је мали гријех још у несретном нашем народу. Јер има их и горих. Има их који су иступили из нашег кола и ступили међу курјаке, да нас у друштву њихову зубима искајише. Таквих има, * * * Српски горњо-карловачки владика Михаило Грујић написао је у својој овогодишњој божићној посланици народу српском и ове ријечи: „Проникнути духом Цркве своје, нећемо моћи предати се хладном чувству равнодушности према вјери и светињама Цркве своје; нити

ће прогонства, што, као по плану неком, из дана у дан стижу српска народна и црквена обиљежја и светиње наше, оставити ма кога од нас хладна и немарна: него Лемо сви без разлике, и учени и неучени, знатни и малени устати законом у руци у одбрану наиаднутога црквенога и народнога биЛа свога и громким гласом довикнути иакленом мржњом за раженим душманима нашим: Пријетња ваших неЛемо се иреилашити нити се смести: Јер с нама је Бог". Тако, видите, владика, велики достојанственик, који мора пазити шта пише и говори, у посланици поручује Србима, да морају сви без разлике, кожун, капут, мантија, сви, велико и мало, сложно устати у обрану српских светиња против наших душмана. * * * Послије свега овога морамо са стидом на образу рећи, да се нашао један српско-православни свештеник, глински катихета Радојчић, који је 31. јануара 1910. код избора за жупанијску скупштину гласао за раухо-франковце Батушића и Павловића. Оног Павловића, што је у Загребу својим свједочанством хтио попети на вјешала 9 честитих глинских Срба, и што је најружније блатио српско име и светиње свједочећи на суду. Кад му неко каза, како се Срби руже, он се насмија пакленим осмјехом и гладећи се по бради, рече: па зашто се и ова брада не би могла назвати протинска! Бра^о, јели ово Србин, јели ово свештеник, је ли ово човјек? Има ли честита Србина који би по свему овом хтио с њим ријеч прозборити, а камо ли село, које би га хтјело за попа изабрати, осим да обрије браду и бркове; а да не говоримо о протопопијату, који би га хтио за проту. Зар мисли он да се овако заслужују протинске части? Фуј, срам га било, издајицу српску! а.

Изборна реФорма. Једна од главних тачака споразума српскохрватске коалиције и бана Н. пл. Томашића с једне стране, те министра предсједника грофа Куена Хедерварија с друге стране јест промјена садашњега изборнога реда за хрватски сабор снижењем изборнога пореза у том смјеру, да сви бирачи иостану изборници. Док је број изборника за задњих саборских избора год. 1908. износио само 48.562, изборном реформом поскочио би на више од 250.000. Овдје доносимо, колико изборника пада

Саветујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.