Српско коло

Стр 6.

СРПСКО

коло

Год. VIII.

Легионашки ноћни нападаји. Послије свог вијећа састали су се франковци на чашици вина. Да искале свој бијес због пада Раухова, заредали су те ноћи по свим загребачким сокацима и каванама, нападајући мирне људе, наравно оне, који не пире с њима у исти рог. У кавани „Загреб" набасаше на дра Владимира пл. Николића, који се је мирно забављао са својим друштвом. Кад њега видјеше, закрвавише очима. Стадоше га грдити свакојаким изразима, а из прикрајка одобравали су им франковачки заступници. Но промијенила се влада па и све друго. За Рауха је полиција помагала легијонаше у сличним стварима, али овај пут богме осјетише, да полиција више неће да буде с њима у ортаклуку, а и крајње је вријеме. Босански устав. У недјељу је у Сарајеву и по читавој Босни и Херцеговини уз грување топова свечано проглашен устав. Генерал Варешанин прочитао је у искићеној градској вијећници владарев проглас, у ком су изложена начела, на темељу којих су Босанцима и Херцеговцима зајамчена грађанска права и судјеловање у управи земље; затим закони, који одређују положај Босне и Херцеговине према Аустрији и Угарској. У прогласу се још вели, да је владар потписао и изборни ред и пословни ред сабора, закон о састајању и о удружењима и закон о котарским скупштинама.

Порани, одоцни. Била једна лијепа жена, која је помало радила, а повише спавала. Муж јој је говорио: море, жено, кошуље ми се поцијепаше, чакшире подераше, а ти не предеш! — Предем, човјече, како да не предем, али ово проклето клупко не расте! Тако је муж говорио сваког дана, а жена се сваког дана тако изговарала, па јој се то и досади. Дође једном поп у село, да чита молитве, а жена ова досјети се, па брже боље дозове попа, да чита молитву њеном клупку, не би ли веће нарасло. Поп погледа и види шта је и каква је мука и невоља. Метне епитрахиљ на врат и стане читати: — Порани јего, одоцни јего, и порашће ти клупко; порани јего, одоцни јего, и порашће ти клупко; порани јего, одоцни јего, и порашће ти клупко... Чита попо тако, а жена сагнула главу, па се крсти, док не видје да поп чита само то, па то. На пошљетку рече жена: — Зар само то, оче духовниче? — Само то, снашо, само то, — одговори поп — од тога ће порасти клупко и ни од чега другог.

Сјети се жена и застидје се, па кад поп оде, окупи она прести. У вече мало посједи, УЈУ Т РУ порани и клупко поче брзо да расте. Народна приповијетка.

Шта нам пишу ратари. Од ратара В. Ш. добили смо писмо, предано у Грабовцима у Срему. Није у писму навео, је ли и он из Грабоваца, или је из ког другог села, а Грабовци су задња пошта. Ми помињемо ово писмо, јер у њему има лепих мисли и паметних, а нама ништа не може бити милије, него кад српски ратари овако лепо мисле. Каже он у писму, како чита у „Српском Колу", да Срби нису свуда добри и да их потискују с њихових прагова Швабе. Код њих, вели, није тако. Срби су тамо свесни, да се не може боље пожелети. Особито се то показало код прогона Срба под Раухом. „Кад је текла велеиздајничка парница — каже он у писму и кад је укинута ћирилица, сваки је човек горео као огањ". За Швабе опет каже: „Код нас је било 14 кућа Шваба, а сад само 6. Сви су отишли, а Срби купили њихову земљу". Али има још нешто што нам се допада у овом писму. Обично наши ратари не воле школе. У многим местима противе се дизању школе или проширивању, ако је од пре постојала. Ми знамо, да је ратар оптерећен јако, па му је тешко подносити и школске трошкове. Али остану ли слепа код очију деца његова, биће му још и горе. Овај ратар не мисли тако. Он с неким поносом истиче, како код њих много деце похађа школу. Каже он од речи до речи: „Хвала Богу, сад има код нас преко 100 и више деце у школи а пре 35 година, кад сам ја био ђак, било је само 14 ђака у школи." Кад би нам овако мислила већина ратара, другачије би Србин стајао. Видите, овакова писма волемо добивати из народа, где нам се пише, како Срби живе, мисле и раде. Треба да знамо сви, где је Србин свестан а где не, где Србин напредује а где пропада, где помаже свога а где странца, где се удружује у братско коло, у земљорадничке задруге а где је несложан. Онда ћемо знати, где треба злу стати на пут, а где оне добре подстрекнути, да и бољи буду. Онда ћемо, као добар војсковођа, имати пред собом цели план земље коју Србин покрива, па ћемо знати где треба помоћи и ко може помоћи. Треба писати о том како народ живи, а не грдити у писму оног с ким се посвадиш, да му се осветиш, што ћеш га „метнути у новине".