Српско коло

СРПСКО

коло

Год. VIII.

годинама на задругарству код Срба. То су људи око загребачког „Привредника". Ми мислимо, да занатлије не би требали отпочињати без њихова савјета. Сретан вам почетак вашег паметног српског посла, Срби занатлије. А.

0з шумског закона. Шумске штете и задруге. Код наших политичких области увријежио се један протузаконит обичај код суђења о шумским штетама. Кад који члан задруге почини шумску штету, осуђује се на накнаду задруга цијела, а да се и не пита, је ли штета почињена у корист задруге и је ли се задруга збиља окористила њоме. Не пита се зато ни кућегосподар. Но то не смије бити. Може члан задруге починити штету само за се: Рецимо да ложи у својој посебној згради, или да себи нешто начини, или да дрво прода и заради тако. Ту се не смије осуђивати задруга на накнаду, кад отуд није имала користи. У наредби кр. земаљске владе од 14. VIII. 1894. стоји између осталог и ово: „Надаље треба упутити подручне кр. кот. области, да, кад год воде казнене расправе против чланова кућних задруга због шумског квара, погову к расправи осим починитеља шумскога квара и кућегосподара задруге, те треба, у случају доказа да се је кажњивим чином окористила цијела задруга, на накнаду шумске штете осудити кућну задругу. Докаже ли се пак пригодом расправе, да је окривљеник као члан задруге починио шумски квар само у своју корист, то се има тада он сам на накнаду шумске штете придржати. Ако ли је кућна задруга потајно раздијељена, те ако је шумски квар обраћен у корист поједине обитељске гране, Еаља на накнаду штете осудити дотичну обитељску грану (лозу)." Ова наредба је и слијепцу јасна, па се опет не врши. А онда још нешто. Много и много пута деси се ово, што знамо сами из праксе: На пријавници лугарској стоји, да је штету починио, рецимо, Петар Петровић, кбр. тај и тај. Котарска област осуди Петра Петровића да плати штету и издржи затвор. У осуди се и не спомиње изричито, да се његова задруга осуђује на накнаду штете. Али државне или имовне шумске области истјерују свеједно шумску штету од све задруге. А то не смије бити. Задруга није дужна платити, ако у осуди није наведено поименце, да је задруга та и та дужна накнадити шумску штету. Но вадруге плаћају,

јер не знаду кућегосподари закона. Сачувајте стога осуду и добро видите, да ли стоји у њој да је задруга дужна платити отштету или само поједини члан задружни. Ако не стоји, да је дужна платити задруга, а они ипак истјерују накнаду штете од задруге, онда се треба притужити вишој области. А.

Русија. Вјера старих Руса. Стари Руси, као и сви остали Словени, били су многобошци прије него што су примили хришћанску вјеру. Стари Руси клањали су се природи. Чудеса природе и њезине силе они нису знали растумачити, доносила им зло или добро. Стари Словен видио је напримјер небо насумурено, сијевање и блискање муња, чуо грмљавину громова, гледао како муње пале његов дом, или дрво, како из облачина лијева киша, без које ни њему, нити ичему на земљи нема живота. Он није знао растумачити, као што сада тумачи наука, од чега је то сијевање, та грмљавина, ти облаци, киша. Шта је томе узрок. Зато је он морао помислити, да се иза тога крије нека велика моћ, да тиме свиме мора управљати нешто много силнијега од човјека, неки дух, бог, кога он не види и не зна. Он је од те природине силе начинио бога Перуна, бога грома и муње, бога насумуреног, облачног неба, свога најмилијег и најпоштованијег богаСтари Словен видио је сунце. Он је знао да без његових зрака такођер не може бити никаква живота. Он је гледао, како под зрацима сунца, свеједно као под зачараним прутићем чаробњаковим, све буја, напредује. Видио је, како ти исти зраци могуида спале, сажегу живу природу, биљку сваку, па тиме живот онемогуће и свакој животињи. Он није знао, као ми сад, шта је сунце, колико је, од куд му топлина, шта је земља према сунцу и тако даље. Он је опет дошао до тога, да је то нека тајна сила, неко божанство силно и моћно шаље нама зраке сунчане, крије се иза тога сунца. И тако је постао бог сунца и неба: Дажбог или Сварог. На такав начин постала су и друга божанства: Стрибог, бог сваког зла и невоље за човјека, Лада и Љељо богови љубави, Весна богиња прољећа, Велес, бог поља и стада и други богови и богиње. Но није само то. Свака кућа старог Руса имала је свог бога, кога су звали: „домовој" (кућни бог) и много га поштовали. Тај бог старао се о добру дома цијелог. Како је у кући главно огањ кућни, ватра, огњиште кућно, то је и домовој био као неки бог домаћег огњишта. И зато је стари Рус, кад се селио у други