Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

9Ј2Љ

стан, из старог стана преносио у нови живо угљевље с огњишта, као да с њим сели и бог његова дома, заштитник и чувар његов. Домовој је врло добар, брижан. Он пази и чува не само господара куће и породицу му, него и његову стоку, живад, стаје, житнице. Особито воли кокоши и пијетао му је најмилија жртва, којом га можеш умилостивити, кад се ражљути. Воли да прави шале, особито радо по ноћи мота се по кући и дворишту. Дође, па глади по лицу, милује оне што спавају, Све то чини он од миља а не из неке злобе или пакости. Стари Руси држали су, да је домовој сличан старцу, обраслу по цијелому тијелу, чак и по дланима и табанима густом длаком. Звалисугаи „ђедо (деда)". Проговорили смо толико о овом кућном богу, јер су га и стари Срби особито поштовали. Траг од тога остао је у нашем „крсном имену". Кад су стари Срби примили хришћанство, морали су се одрећи свије богова, па и кућног бога. Но они су га тако поштовали и вољели, да га се нису посве одрекли. Мјесто старог бога кућног сваки Србин узео је неког свеца хришћанског за заштитника и чувара свога дома. И шума јс имала свог бога код старих Руса, и ријека и поље. Шумски бог „љешиј" је бог живе зелене шуме. Зими се негдје сакрије, а с прољећем ето га. Висок је као дрво, а зна бити низак као травка шумска. Длаке му на глави и бради дуге, зелене. Шиљасте је главе, чупав. Воли правити шале и спрдње којекакве. Вјеша се по грању и нише, скаче, смије се, да га чујеш на 40 километара далеко, лупа у шаке, рже као коњ, муче као крава, лаје као пас, мауче као мачка, плаче као дијете, стење, као самртник. Чува сваку птицу и звијерку шумску. Човјека путника зна завести у шумска блата, у густину велику, да сасвим забаса у шуми, и ужива онда, како се јадни човјек збуни, лута, смије се из свега гласа. Претвори се као старац, дође човјеку, запреде с њим разговор и заведе га у непроходну шуму. Добар је човјеку, ако га умилостивиш жртвама. То чине особито пастири и ловци. „Вођеној" је бог, дух сваке воде, живи у вртлозима, особито радо код млинова. То је го старац, надувена трбуха и лица, косе и браде дуге, зелене, обучен у свакојаку водену траву. У вировима има он своје дворе, палаче праве од камена, стада коња, говеда, оваца, свиња, утонулих у воду. Ожењен је воденом вилом, утопљеницом дјевојком. По дану је у најдубљем виру, а по ноћи диже се на воду. Воли да дланом пљусне по води, кад је мјесечна ноћ, гдје год се вода заврти, запљусне, то је он.

Рибари га особито штују, може им шкодити, а и помоћи код риболова. Исто тако и свако поље има свога духа, бога: „пољевика", равна растом висини жита, а кад се пожање, висини стрњишта. Тако је код старих Руса на све стране све кипјело и врело од свакојаких, добрих и злих богова и духова.

Бановић Страхиња. Нетко бјеше Страхинићу бане, Бјеше бане у маленој Бањској, У маленој Бањској крај Косова, Да такога не има сокола. Једно јутро бане подранио, Зове слуге и к себи призивље: „Слуге моје! хитро похитајте, „Седлајте ми од мегдана ђога, „Окитите, што љепше можете, Опашите, што тврђе можете; „Јер ја, ђецо, мислим путовати, „Хоћу Бањску оставити града, „Мислим ђога коња уморити „И у госте, ђецо одлазити, „У тазбину у била Крушевца, „К милу тасту старцу Југ-Богдану, „Ка шурева девет Југовића; „Тазбина ме та жељкује моја". Господара слуге послушаше, Те сокола ђога оседлаше, Опреми се Страхињићу бане, Уд'ри на се дибу и кадифу, Поноситу чоху сајалију, Што од зоре чоха црвенија, А од сунца чоха руменија; Окити се један српски соко, Па посједе ђога од мегдана, Одмах пође, у тазбину дође, У тазбину у била Крушевца, Ђе од скоро царство постануло, А виђе га старац Југ-Богдане, И виђе га девет милих шура, Соколова девет Југовића, Мила зета једва дочекаше, У наруче зета загрлише, Вјерне слуге коња прифатише, Зета воде на френђију кулу, Код готове совре засједоше, Те господску ријеч бесјеђају; Навалише слуге и слушкиње, Неко двори, неко вино служи. Што бијаше ришћанске господе, Посједаше, те пијаху вино: Уврх совре стари Југ-Богдане, С десне стране уза рамо своје

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.